ПИСАНА ЗАОСТАВШТИНА И УСМЕНО ЗАВЕШТАЊЕ


Тема текста: Институт легата и културна политика у Србији
Кључне речи: Жар­ко Ви­до­вић ру­ко­пи­сна за­о­став­шти­на однос ле­га­то­ра и ле­га­та­ра осе­ћа­ње ду­жно­сти мо­рал­но осе­ћа­ње историј­ско се­ћа­ње за­вет
Аутор текста: Дејана Оцић

Рукописно и библиотечко наслеђе историчара цивилизације и историософа Жарка Видовића, као пример не сасвим типичног легата, указује на нека значајна питања легатства, које законодавствo и културна политика заобилазе или их само подразумевају. Будући да иза Видовића није нађен писани тестамент,а за њим је остала и богата рукописна заоставштина и они који брину о њој, отвара се другачије питање – питање осећања моралне обавезе у легатству. То питање упућује нас на личан однос легатора према својој заоставштини и на однос легатара према тој заоставштини, који проистичу из личног осећања дужности и морала. Аутентичност Видовићеве писане и усмене речи, његов брижљив однос према рукописима, снажне поруке које његови рукописи носе, али и његова личност, обавезали су његове легатаре да овај легат сачувају. Но, те обавезе не би било да није проистекла из личног осећања дужности Видовићевих настављача. Лични и међулични односи легатора и легатара обогаћују наслеђено и чине од заоставштине – завет, а свест свих учесника о доприносу заједничком културном добру кључна је и за остварење националног интереса.

Број 167 / 2020


Институт легата и културна политика у Србији • Естетика тела у хришћанству Преузми број

Текст


Преузми текст