XX ВЕК ИЗ ИНТЕЛЕКТУАЛНОИСТОРИЈСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ

Enco Traverso, Istorija kao bojno polje. Interpretiranje nasilja 20. veka,
s francuskog prevela Olja Petronić, Beograd: Fakultet za medije i
komunikacije, 2020.

„ЧЕКА ИХ НЕСАГОРЕЛА КОРАБЉА”

Драгана Ратковић, Песник и емиграција. Концептосфера дома и домовине
у поезији Александра Петрова, Београд: Институт за
српски језик САНУ, 2020.

КУЛТУРОЦИД НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ У КОНТЕКСТУ РАТОВА ДЕВЕДЕСЕТИХ

У раду се разматра проблем уништавања српске културне баштине у Хрватској за време ратних сукоба у Југославији (1991–1995) уз указивање на чињеницу
да се на поменутом простору десио културни и духовни геноцид над Србима у троструком виду: девастирање православних цркава и манастира, уништавање библиотечких фондова, тј. књига српских аутора, оних писаних ћириличним писмом
или издатих у Србији, а онда и рушење споменика посвећених антифашистичкој
борби, као и оних подигнутих у славу знаменитих личности српског порекла. Имајући у виду сва три аспекта планског затирања трагова српске културе указујемо
на то да су Срби као нациoн изложени континуираној трауми, изазваној једним од
највећих културолошких злочина почињених након Другог светског рата.

СРПСКА КЊИГА И НАЦИОНАЛНА САМОСВЕСТ

У раду су предочене промене значења појма српскa књигa у националној
библиографији и књижевној историји од почетка 19. века до данас. Указано је на последице које су по Српску библиографију. Књиге 1868–1944 имали дневнополитички налози власти. Представљене су нове концептуализације српске књижевности
у транснационалним књижевним историјама, од којих је једна на енглеском, а друга
на руском језику. Указано је на могуће последице некритичке примене кодова за језик
у библиографским описима књижевних дела српских аутора.

ТРАУМЕ ВЕЛИКОГ РАТА У СРПСКОМ АВАНГАРДНОМ РОМАНУ

Српски роман у годинама након Великог рата заснива нови однос књижевности и историје, нове поступке уметничког обликовања историјских збивања.
Рат је виђен очима појединца и представљен кроз субјективнe психолошкe реакцијe.
Историјска пустош постаје садржај индивидуалне свeсти, а епохални слом свих
вредности предмет је личне спознаје и доживљаја. Изласком на сцену ратних ужаса
књижевни јунаци Милоша Црњанског, Драгише Васића, Станислава Кракова и Растка Петровића присиљени су да свој идентитет одреде решавајући низ моралних
и егзистенцијалних недоумица које је рат изазвао. Пронаћи смисаоно упориште,
неопходну тачку духовног ослонца у тренуцима бесповратног урушавања дотадашњег света, постаје ултимативно питање њиховог постојања.

ОДИСЕЈИ БЕЗ ИТАКЕ

У огледу се разматрају различити начини на које је савремено српско песништво одговарало на искуства ратова за југословенско наслеђе, као и на искуства
последица тих ратова. Даје се шири приказ четири карактеристична приступа
овим темама, у делима Стевана Тонтића, Душка Бабића, Ђорђа Нешића и Небојше
Деветака. Ови песници уметнички артикулишу болна искуства страдања, разарања, губљења завичаја, избеглиштва и трагања за новим начинима потврђивања
личног и колективног идентитета.

ТРАУМА ЈАСЕНОВЦА

Јасеновачки логор карактеришу масовни и садистички злочини, јединствени у историји. Стога је Јасеновац не само наша национална траума већ и једнако озбиљна траума како за човечанство тако и за хришћанство. Јасеновац, можда
још више него Аушвиц, отвара питање природе човека и његових потенцијала за господарење над природом и историјом, а с друге стране актуелизује питање разумевања Божије промисли и историје као дешавања спаса. Траума Јасеновца може бити
превлaдана првенствено у култури – као свеукупном пољу поезиса које укључује
уметност, философију, религију и науку – а овај оглед је прилог том превладавању.

ДАТИ ИМЕ И ГЛАС ЖРТВИ – КОЛЕКТИВНА ТРАУМА И ТЕМА ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ (1941−1945) У САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

У раду се разматра феномен колективне трауме, изазване геноцидом
над српским народом у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата
(1941−1945), који је у српској књижевности као тема спорадично заступљена, односно, у дијаметралној супротности с размерама овог институционализованог злочина (у лику фашизма и верског фанатизма), сачуваног у колективном доживљају,
памћењу и документима. Прегледом књижевне продукције током социјалистичке
Југославије, установљава се да тек с распадом Југославије долази до песничког елаборирања ове теме, најчешће у поемској форми, попут збирке Опела Милана Комненића, а с почетком 21. века и рафинираних, интимистичких опуса, попут збирке Бол
Мирослава Максимовића, односно, на архивском предлошку доследно исписаних,
тј. оживљених гласова жртава, којима је враћено достојанство постојања (након
масовног и насилног уништавања, најчешће и без гроба), у збирци Страдања Јелене
Ковачевић. На примерима три песничке збирке посматрају се различити стилско-
-уметнички поступци, генеза и различити приступи у обради ове естетике ужаса са
закључком да тек XXI век даје у потпуности сазрела, високоестетизована остварења, као трајан допринос српској књижевности, али и предложак за нека будућа
дела, која ће бити инспирисана овом темом

СРПСКА ТРАУМА – РАСПЕТОСТ НА КРСТУ ИСТОК–ЗАПАД

Географски положај дубински одређује карактер народа. „Ми смо своју
кућу подигли насред пута”, описао је српски геоплотички положај Јован Цвијић. У
Другом светском рату – између Лондона и Москве – Срби су се сусрели с врхунцем
те трауме. Наша два антифашистичка покрета наши савезници су претворили
у унутарнародно непријатељство које, ни после две трећине века, не иде ка националном помирењу. Драма је у томе што је та траума судбоносни проблем пред
изазовима које доносе нови односи моћи Истока и Запада.