АНАТОМИЈА АНТИХУМАНИЗМА И ВИТАЛНОСТ ХУМАНИСТИЧКЕ АЛТЕРНАТИВЕ

/in /by

СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ: ЗАВЕТ И МЕГАЛОПОЛИС, НОВИ САД: БИТИЈЕ, 2023.

АКТИВНОСТИ БИБЛИОТЕКЕ У КУЧЕВУ – КЊИЖЕВНОСТ НА ПРВОМ МЕСТУ

/in /by

У раду је дат преглед најзначајнијих активности Народне библиотеке „Стеван Раичковић“ из Кучева. Представљени су Библиосалон, часопис Максим, програм за предшколце Књишко мољче, награда „Стеван Раичковић“ и награда „Златни стих“. Показано је како кроз поменуте активности библиотека остварује своје циљеве: неговање читалаца и публике на локалном нивоу,
давање подршке завичајном стваралаштву, затим активно учествовање у књижевном животу и креирање књижевног живота на националном нивоу, те постављање на књижевну мапу Србије и региона. Описани су начини на које се користе предности бесплатног дигиталног маркетинга, при чему се увек води рачуна о квалитету садржаја који се представља. Истакнути су принципи на којима почива свака од представљених активности, при чему је најважнији принцип – стављање књижевности и највиших естетских вредности на прво место.

ЗНАЧАЈ И СПЕЦИФИЧНОСТИ ВИСОКОГ ОБРАЗОВАЊА У ОБЛАСТИ СПОРТСКОГ НОВИНАРСТВА

/in /by

Намера аутора овог текста јесте да представи актуелни контекст образовања новинара у Србији, потребне моделе наставе и укупни значај њихове академске едукације на високообразовним установама. Аутори су фокусирани примарно на поље спортског новинарства, с обзиром на популарност овог поља (спорта) и ове области новинарства (спортско), али и покушаје његове маргинализације. С циљем да укажемо на специфичност тренутка у којем читава новинарска професија данас егзистира и њене изазове и одговорност с једне стране, односно везе спорта и новинарства (медија) и академску едукацију у домену спортског новинарства у Србији с друге, реализовано је и конкретно истраживање управо међу студентима спортског новинарства, међу
којима је и велики број оних који су већ ангажовани у новинарским редакцијама. Посебан сегмент истраживања посвећен је значају адекватне едукације спортских новинара на високобразовним установама и детаљно је приказан кроз добијене резултате. Они би требало да прикажу постојећи пресек стања у овом контексту, као и пратеће парадоксе и могуће развојне перспективе, као
и важност унапређења тог односа по свет новинарства и медија у целини, али читаво друштво у којем они имају и те како важну улогу.

ОЧИМА КАМЕРЕ: НУВЕЛОВ ИНСТИТУТ АРА ПСКОГ СВЕТА У ПАРИЗУ

/in /by

У овом истраживању бавили смо се концептуалним приступом традицији језиком архитектуре на примеру Института арапског света у Паризу Жана Нувела. Кретањем између теорије погледа, студија културе, родних студија, студија културног наслеђа, архитектуре и филма, у нашем истраживању износе се тврдње да Жан Нувел архитектуру Института арапског света заснива на концепту превођења кључних елемената традиционалне арапске архитектуре (машрабија, минарета, унутрашњег дворишта, пролаза) на језик модерне архитектуре инспирисане филмском уметношћу. Превођење је представљено као метафорични и метонимијски процес којим се указује да је механизам уобичајеног знања о арапској цивилизацији кинематографске природе, односно да је знање о арапској цивилизацији у контексту дискурса о оријентализму (колонијализму), посредовано репрезентацијама, то јест, конструисано „очима“ Запада. Кроз концепт превођења, Нувел уједно успоставља сличности и разлике између идеологија капатилистичког Запада и традиционалног Истока, охрабрујући нову постхладноратовску перспективу која привилегује сарадњу и комуникацију између Француске, Европе и арапског света.

ГРАД КАО СЦЕНА

/in /by

Као највећи артефакт начињен људском руком, град има свеобухватан утицај на свест. Полазимо од тезе да јавни простор представља сцену у арени урбаног простора у коме долази до сукоба различитих интереса и културе. Ови сукоби доводе до тензије између човекових личних потреба и друштвене принуде. Ричард Сенет (Richard Sennett), културни антрополог, сматра да традиционални град насељавају „глумци, актери експресивних емоција који снагом симулације прозаичну стварност претварају у духовни и културни чин“. Оно што арену трансформише у позорницу на којој се ствара урбана култура су самосвесни и слободни појединци који чине упоришну тачку сваког урбанитета. Настојали смо да прикажемо на који начин се град трансформише у сцену
посредством фестивала уличне уметности. У првом делу рада град је представљен као сцена и истакнута је улога коју фестивали имају у његовој културној ревитализацији. У другом делу рада указано је на значај који улична уметност има за град. Трећи део рада посвећен је студији случаја Runaway International Street Art Festival. У закључку су размотрени значај и значење који јавни простор
има као простор друштвено-ангажоване уметности из перспективе уметника и перспективе локалног становништва.

ЗАУЗИМАЊЕ ПРОСТОРА И СТВАРАЊЕ НАСЛЕЂА

/in /by

У тексту је представљен фестивал All Girls Graf­fi­ti Jam (AGGJ). Истраживана је његова мотивација, раст и допринос регионалној сцени уличне уметности. Покренула га је 2018. године српска улична уметница TKV (The Kralj Vila) и AGGJ је започео као grassroot напор усмерен на стварање платформе за оснаживање и промоцију уметница и предузетница. Кроз заједничке уметничке интервенције, панел дискусије, изложбе и перформансе, фестивал је настојао да постане важна регионална платформа посвећена инклузији, изградњи заједнице и одрживости. Развој фестивала је документован кроз интервјуе са TKV, коорганизаторима и учесницама Фестивала. Представљена је организација, финансирање и улога фестивала у локалној изградњи заједнице и испитане
шире импликације које AGGJ има на урбану регенерацију и женско присуство у уличној уметности.

ДАНИ УРБАНЕ КУЛТУРЕ

/in /by

У раду су представљене специфичности фестивала Дани урбане културе који се од 2015. године одржава у Чачку. Овај фестивал је фокусиран на сликање мурала. Муралистима се уступају велике површине за сликање, али циљ фестивала је и промоција хип-хоп музике и екстремних спортова. Са наме ром да се разумеју специфичности овог фестивала, ова студија случаја анализира културну политику у граду Чачку, развој фестивала, сарадњу са Општином, административне поступке: добијање дозвола за сликање мурала, утицај мурала на свакодневни живот грађана, искуства уметника и медијско покривање фестивала. За потребе овог рада коришћене су методе интервјуа и анкета. У интервуима су учествовали директор фестивала Страхиња Бабић и два претходна градска већника за културу, науку и образовање у Чачку, Душан Радојевић и Милош Папић. Сарадња са Општином се показала као изазовна, али
се с временом побољшава, док је медијско покривање фестивала расло како се ширио. У оквиру рада спроведена је и анкета чији је циљ био да открије на који начин грађани Чачка доживљавају мурале, а попунило ју је 200 грађана различитих старосних доба. Резултати су показали значајан утицај мурала на свакодневни живот грађана који су анкетирани. Грађани су навели своје омиљене
мурале, њих 70% доживљава мурале као уметност. Финансирање овог фестивала углавном је организовано преко пројеката и спонзорстава, док део финансира Општина. Дани урбане културе смештени су у специфичан теоријски оквир који се разликује од традиционалног схватања мурализма.

УЛИЧНА ГАЛЕРИЈА: ПОДСТИЦАЊЕ ДИЈАЛОГА У ЈАВНОМ ПРОСТОРУ ПУТЕМ УМЕТНОСТИ

/in /by

Смањење јавних простора у урбаним срединама постаје све доминантнија парадигма урбаног развоја, покренута трендовима тржишно оријентисаног развоја. У градовима попут Београда, овај феномен угрожава културну виталност и кохезију заједнице. Привремене урбане праксе појављују се као одговор на овај тренд, али и као одрживо решење, активирајући ове просторе
кроз културне и друштвене иницијативе. Ове праксе се у савременој научној литератури дефинишу као феномени који имају своју физичку манифестацију, односно као спонтане и директне праксе у урбаном простору, а односе се на привремено активирање упражњених или недовољно искоришћених објеката и простора. Распон деловања укључује различите уличне уметности, окупљања, фестивале и просторно-специфичне праксе. Улична галерија, смештена у центру Београда, пример је овог трансформационог потенцијала. Ревитализацијом напуштеног пролаза претворена је у живахни културни простор. Кроз уметничке изложбе и укљученост заједнице, подстиче дијалог и друштвену интеракцију, обогаћујући урбани пејзаж. Превазилажењем препрека попут ограничених ресурса и бирократских изазова, иницијативе попут Уличне галерије истичу улогу уметности у јавним просторима као катализатора друштвених промена и урбане ревитализације.

ГРАФИТИ МЕНАЏМЕНТ И ЕДУКАТИВНИ ПРОГРАМИ У БЕОГРАДУ

/in /by

Графити представљају сложен феномен који се може истраживати на различите начине. У овом тексту истражују се из угла графити менаџмента и начина на који се градови баве овим феноменом. Мариса Гомез прави разлику између „графита умјетности“ и „графита вандализма“, наглашавајући важност разумијевања мотива за настанак графита како би градови могли њима да се
баве ефикасније. Овај приступ се огледа у менаџмент програмима после 2000. године који почињу да препознају графите као специфичан умјетнички израз и то инкорпорирају у своје стратегије. У тексту су приказане и описане основне стратегије које градови примењују са графитима као што су: уклањање графита, регулација и кажњавање, као и нови приступи засновани на превенцији који укључују различите едукативне програме, рад са младим графити умјетницима и покретање легалних програма мурала. У тексту се посебно фокусирамо на искуство Београда у овој области, мапирајући контекст и постојећи регулаторни оквир током последњих двадесет година. Представљене су постојеће стратегије Града Београда (уклањање, регулација и кажњавање), али се указује и на запостављене аспекте (превенција и едукација). Поред тога, идентификују се и постојећи проблеми који се огледају у непотпуној регулацији у овом домену као и недефинисаним надлежностима и процедурама. Посебна пажња у тексту је
посвећена пројекту Рапресент Групе ИДЕ (од 2010. до 2015) као примјеру могуће образовне инцијативе у овој области. Циљ овог пројекта био је да трансформише градске подземне пролазе у легалне зоне за графите и пружи образовну платформу за младе графити умјетнике. Упркос бирократским препрекама, пројекат је показао потенцијал графита да побољшају запуштене јавне просторе ангажујући младе. Поред тога, показао је и колико је важно да Град Београд има јасно дефинисане прописе и процедуре у овој области, што је један од предуслова за успјешну сарадњу између града и графити умјетника у уљепшавању града.

УМЕТНОСТ И ЈАВНИ ПРОСТОР ГРАДА: ВИЗУЕЛНИ ПРОГРАМА БЕЛЕФ ФЕСТИВАЛА 2008. И 2009. ГОДИНЕ

/in /by

У тексту је представљено директно искуство рада на визуелном програму фестивала Белеф 2008. и 2009. године из перспективе дела ауторског тима. Фестивал је у оба издања у потпуности био фокусиран на јавни простор и подразумевао привремене и трајне уметничке интервенције на самој структури града. Ауторке текста баве се ширим контекстом који је утицао на програмску
оријентацију и усмереност ка јавном простору, дају осврт на неке од учесника и реализованих програма, али и кратку анализу продукцијских услова рада једне градске манифестације какав је Београдски летњи фестивал. У закључном делу
из субјективне перспективе реализаторки програма и са дистанцом од петнаест година даје се кратак осврт на ефекте програма и однос тадашњих стремљења и савременог тренутка.