Публикације

ФРОЈДОВА АНТРОПОЛОГИЈА И ПСИХОЛОШКА АНАЛИЗА КОРЕНА, ПРИРОДЕ И ФУНКЦИЈЕ РЕЛИГИЈЕ

Фројдово схватање људске природе је „песимистичко”, пошто наглашава доминацију ирационалних, нагонских и несвесних мотива над рационалним, свесним и моралним. Човек је трагично, унутар себе самога располућено биће у којем се жестоко сукобљавају свесно и несвесно, нагонско и духовно, принцип задовољства и принцип реалности. Он је створење склоно самообманама, а једна од највећих самообмана и илузија је – религија. Творац психоанализе систематски настоји да у својој дубинској критици религије демистификује њено порекло, суштину и друштвену и психолошку функцију. Порекло религије је у реакцији на осећање кривице и кајања које су резултат праубиства оца. Бог је идеализована инфантилна представа свемоћног оца, који штити, награђује и кажњава, а утеха религије је колективна илузија, која је одговор на доживљај властите немоћи. Ова утеха је пријатна, али није истинита, каже Фројд. Брижљива анализа текстова студија и писама првог психоаналитичара, као и сведочења његових најближих сарадника, откривају да и овај бескомпромисни атеиста има своју религију – Науку, а да је његов скривени Бог – Логос.

БОГ, ПРИРОДА И ЈЕЗИК: ОГЛЕД О БАРКЛИЈЕВОЈ ФИЛОЗОФИЈИ НАУКЕ

Овај рад показује у чему се тачно састоји фикционалистички и инструменталистички карактер Барклијеве филозофије науке, о којем се много говори у новијој литератури о Барклију. То је учињено кроз одговоре на две врсте приговора који се обично постављају барклијевској слици науке: да је његов иматеријализам неускладив са природном узрочношћу и да не може да објасни због чега објекти које проучава природна наука имају сложену структуру. Ти одговори леже у Барклијевој тези да између догађаја у природи нема каузалне везе, већ да између њих владају семантичке релације знака и означеног. Систем природе конституише језик којим Бог комуницира са коначним бићима.

САЈБЕРРАТ, БОГ И ТЕЛЕВИЗИЈА: ИНТЕРВЈУ СА ПОЛОМ ВИРИЛИОМ