Публикације

ДОБРОВИЋ И БРАШОВАН – ДВЕ ИСПРЕПЛЕТАНЕ СТВАРАЛАЧКЕ БИОГРАФИЈЕ

/in /by

Каријере истакнутих српских архитеката новијег доба Николе Добровића (1897–1967) и Драгише Брашована (1887–1965), биле су повезане многим нитима које са историјске дистанце заслужују проблемски осврт. Иако изразити индивидуалци, успешни и утицајни у свим областима стручног рада, по многим параметрима сматрани узорним ауторима, нису делили исте идеолошко-естетске ставове, а ни стил јавног иступања. У историографским вредновањима новијег српског градитељства, обе личности су сагледаване у светлу стваралачких заслуга, при чему им је приписана темељна улога у развоју архитектонске струке, њене културолошке и уметничке афирмације. Као продуктивни прегаоци који су наступали са супротстављених полова стручне сцене, Добровић и Брашован су добили подједнако висока друштвена и стручна признања, али и слојевиту историографску валоризацију.

НИКОЛА ДОБРОВИЋ: КОНКУРС ЗА ПОЗОРИШТЕ У НОВОМ САДУ ИЗ 1928–1929. ГОДИНЕ

/in /by

Током међуратног периода у Новом Саду, као и у другим градовима тадашње земље, била је уобичајена пракса расписивања јавних конкурса за објекте за које је процењено да имају одређену вредност не само за своје будуће кориснике већ и за нешто што би могли назвати укупном архитектонском естетиком једног града. По пројектном задатку био је то конкурс за подизање нове зграде Српског народног позоришта (СНП), одржаног крајем 1928. и током прве половине 1929. године. На конкурсу је учествовао велики број домаћих архитеката из читаве земље, као и неколико архитеката који су живели у инострантву, какав је случај и са Николом Добровићем, тада настањеним у Прагу. Фактички конкурс на крају није успео а од изградње нове позоришне зграде убрзо се сасвим одустало. Ипак остали су сачувани опис и коментари Косте Страјнића, као и изглед неколико архитектонских пројеката који су били оцењени као успели. На првом месту је конкурсни рад архитекте Николе Добровића који је и поред несумњивог квалитета и најбољег пласмана, у круговима који су одлучивали, означен као „недовољно модеран за новосадску средину’’. Локација на којој је била предвиђена изградња позоришта убрзо је постала својеврсна раскрсница на којој су изграђени данас већ класични примери модерне српске архитектуре. Тако је, различитим сплетом историјских околности, Нови Сад остао не само без нове зграде за Српско народно позориште већ и без дела архитекте Николе Добровића, великана српске модернистичке архитектуре.

НИКОЛА ДОБРОВИЋ 2017. ГОДИНЕ

/in /by

Дело Николе Добровића у данашњем тренутку може да делује као скоро једнако актуелно колико је било у претходним деценијама. Такав утисак, међутим, уколико таксативно размотримо феномен, више не одговара реалитету у години 2017. Рашчлањавање опуса Николе Добровића на његове делове: грађени архитектонски, урбанистички, писани историографски, педагошки, писани теоријски рад, као и на стање по данашњим, новонасталим државама које номинално баштине његово дело, показаће битно скептичнију слику од оне која је до недавно владала у нашој јавности, у Србији. Судбина Добровићевог главног архитектонског дела, некадашњег комплекса зграда Генералштаба и Министарства одбране у Београду, парадигматична је за судбину укупног стања Добровићевог дела данас. У том смислу неопходно је размотрити појам „активне баштине”, као антиномију ономе што бисмо третирали као виртуелно „сећање на баштину”. Сумрак урбанизма у Србији други је негативни феномен који је посредно задесио Добровићево наслеђе и њега самог као пионира савремене урбанистичке мисли код нас. Трећа линија рада је разматрање како је структура Добровићевог укупног опуса до сада иначе била вреднована код нас и да ли су вредности биле објективно међусобно позициониране, с посебним освртом на послератни период и остварена дела у Црној Гори и нереализоване пројекте у Београду.