НЕ СВЕДОЧИ ЛАЖНО НА БЛИЖЊЕГА СВОГА
Рад настоји да прво одреди значење појма лаж и појмове изведене од њега. Осврће се и на схватање лажи у хришћанству, као темељу европске цивилизације, односно у нововековној философији. И док хришћанство прави оштру разлику између истине и лажи, дотле философија ову поделу релативизује и обесмишљава (Шопенхауер). Рад потом наводи опис односа Манојла Комнина и Стефана Немање у беседама Константина Манасија и Евстатија Солунског. Оба беседника уздижу Манојла, да би га у једном тренутку изједначили са Богом. Немањи пак дају епитете који се углавном вежу за Сотону. Насупрот њима Стефан Првовенчани када пише Житије своме оцу, лепим бојама описује и цара Манојла. Последице царевих освајања су убрзло нестале нестанком Византије, а дело великог жупана територијално проширење, стицање независности, оснивање Хиландара је наставило да траје. На крају Немања је и постао светитељ, што Манојло није. Закључено је да лаж изречена од силних и моћних не траје вечито.
