Публикације

ИЗВАН ЕСТЕТИКЕ: ЕТНОГРАФСКИ СУСРЕТИ СА МУРАЛИМА У БЕОГРАДУ

Улице данашњег Београда испуњене су различитим врстама уличних (уметничких) интервенција, укључујући и мурале. Мурали нису само средство за уметничко изражавање или улепшавање урбаног простора. У овом тексту муралима се приступа из еколошке перспективе, која омогућава да се докаже да су то сложени ентитети који не само да могу да комуницирају једни са другима
и с временом добијају нова значања, већ су и саставни део „еко-система“ престонице и српског друштва. На основу етнографских сусрета са два београдска мурала, у тексту је представљена постсоцијалистичка трансформација српског и бившег југословенског друштва и истражени начини на који људи у датом социокултурном и географском простору доживљавају промену различитих
темпоралности.

МЕНАЏМЕНТ ПОЗОРИШТА У СРБИЈИ – ИЗАЗОВИ И ПЕРСПЕКТИВЕ

У тексту се анализира осам трибина посвећених позоришној уметности које су одржане у Заводу за проучавање културног развоја током 2023. године. У складу са темама tribina, у тексту се анализирају аспекти рада позоришта везани за руковођење и менаџмент, статус запослених, начине финансирања, позоришне фестивале, структуру и број позоришта у Србији, као и за развој позоришне публике, улогу позоришта у развоју креативног сектора и музику у Србији као форму позоришне уметности.

Позоришта у Србији се суочавају са изазовима прилагођавања 21. веку уз очување уметничких вредности. Ови изазови укључују ограничено финансирање, недостатак јасних критеријума за оснивање и рад и потешкоће у привлачењу млађе публике. Позоришни систем у Србији, између осталог, карактерише недостатак дугорочног планирања, нејасна подела одговорности и већа централизација.

Уколико позоришта у Србији желе да се развијају у складу са савременим тенденцијама из ове области, мораће да усвоје и имплементирају неку врсту савременог модела менаџмента, који се заснива на тимском раду, стратешком планирању, јасној дефиницији одговорности и ефикасној финансијској политици.

Решавањем идентификованих изазова, доношењем националног закона о позоришту и прихватањем иновативних стратегија за ангажовање публике, позориште у Србији може да настави да буде витални део културног идентитета и креативног сектора земље.

КУЛТУРА СЕЋАЊА И ЈАСЕНОВАЧКИ МУЧЕНИЦИ

У чланку су описана и анализирана два случаја праксе у култури сећања
на јасеновачке мученике. Филм Дара из Јасеновца привукао је велику пажњу, пости-
гавши високу гледаност, али је, уједно, произвео и оштре негативне реакције дела
јавности. С друге стране, изложба Јасеновац, логор смрти, земља живих код најши-
ре публике прошла је не особито запажено, мада су реакције оних који су изложбу
видели биле позитивне. И један и други пројекат почивао је на идеји „да се открије
име и лице жртве”, оба су уживала финансијску помоћ официјелних тела, али реак-
ција јавности на њих била је различита. Разлог je свакако и природа медија, будући
да је филм, у односу на камерну изложбу, далеко утицајнији на обликовање свести и
расположења широке публике. Међутим, не може се занемарити, када је реч о рецеп-
цији, ни инсистирање другог пројекта на катарзи и помирењу – при чему је снажно
изражена управо хришћанска, новозаветна идеја покајања и васкрсења. Изразита
нерелигиозна димензија савремене филмске индустрије, међутим, предупређивала
је да се овакав приступ можда примени и на Дару из Јасеновца. Ипак, и такав угао
уметничке рефлексије није без контроверзи, будући да отвара морална, па и дру-
штвена питања учешћа друге стране у превазилажењу наше колективне трауме.

ЛОКАЛНА ИСТОРИЈА ДИГИТАЛНИХ ИГАРА: ПРВИ КОРАЦИ У СРЕЋНИ, НОВИ, ДИГИТАЛНИ СВЕТ

У раду се реконструише историја дигиталних/рачунарских игара у Срби-
ји и (тадашњој) Југославији, у периоду осамдесетих година 20. века. Историје ди-
гиталних игара су углавном писане на основу историје индустрије у САД и, нешто
касније, Јапану и у великој мери занемарују локалне историје, које се – бар на својим
почецима и нарочито на периферији – веома разликују од глобалног развоја. Због
тога је било важно да се реконструише домаћа прича, пре него што потпуно потоне
у заборав. Она обухвата како саме игре тако и рачунаре на којима су се оне играле и
медије у којима су промовисане.

ПОЗОРИШНА ПРЕДСТАВА „ГОЛУБЊАЧА”: ПОЛИТИЧКИ КОНТЕКСТ ЗАБРАНЕ И УНУТАРПАРТИЈСКИ СПОРОВИ 1982/1983.1

У чланку су анализирани политичка позадина одлуке о скидању предста-
ве Голубњача с репертоара Српског народног позоришта у Новом Саду 1982, реагова-
ња у јавности на ту одлуку и различити ставови покрајинских власти Војводине и
републичких власти Србије тим поводом. Представа је забрањена одлуком Градског
комитета Савеза комуниста Новог Сада под оптужбом за српски национализам,
али је њено извођење настављено у Београду, уз благонаклон став републичких по-
литичара и подршку великог дела српске и југословенске јавности. Циљ рада је да
допринесе истраживању односа комунистичких власти према појавама у јавном
животу које су означаване за идеолошки и политички непожељне у Југославији после
смрти Јосипа Броза. Истраживање је највећим делом засновано на до сада некори-
шћеним архивским изворима.

НАУЧНИЦИ И КУЛТУРНА ДИПЛОМАТИЈА СРБИЈЕ

На основу истраживања (Упитник Научници и културна (научна) дипломатија Србије, спроведен међу запосленима у истраживачким, научним и наставним
звањима на факултетима и институтима у Републици Србији од 1. до 15. новембра 2021. године), анализе доступних докуманата Министарства просвете, науке и
технолошког развоја Републике Србије, као и литературе, у раду се анализира место
и улога научника у културној, односно научној дипломатији Србије. Уз подсећање на
историјски значај научника у политичком и друштвеном развоју Србије још од почетака изградње модерне српске државности, наглашава се место научника у друштву
и анализирају се могућности да се примене добри примери у садашњости. На основу
података о учешћу српских научника у међународним пројектима и умрежавању с
научницима у Европи и свету, рад ће пружити препоруке за бољу употребу ових веза
у (ре)позиционирању Србије у билатералним и мултилатералним односима. Рад
презентује актуелни став научника у Србији о потреби и значају културне (научне)
дипломатије, при чему одговара и на питања: колико је њих учествовало у акцијама културно-дипломатског карактера, да ли себе доживљавају као актере културне
дипломатије и на које начине се може организовати културна дипломатија Србије?
На крају, поред анализе могућности и домета ангажовања научника у циљу промоције Србије и њених интереса у међународним односима, овај рад даје и конкретне
препоруке за оснаживање и развој културне дипломатије Србије.

КУЛТУРНА ДИПЛОМАТИЈА СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА: ОСОБЕНОСТИ И ДЕЛОВАЊЕ У СРБИЈИ

Циљ овог чланка је да осветли историјске и интелектуалне оквире унутар којих је концепт америчке културне дипломатије настајао и мењао се, као и да идентификује особености његовог теоријског формулисања и практичне примене. Америчко историјско искуство, најпре оно међуратно, а затим ратно и хладноратовско, суштински је одредило начине на које се развијао дипломатски систем Сједињених Америчких Држава. Такође, академске и друштвене дебате о улози и значају културе у остваривању националног интереса биле су, и до данас су остале, одраз трансформација међународног система и америчке позиције у њему. Искуство супер-силе током хладноратовског биполарног система, као и потоњег неупоредивог статуса глобалног хегемона током постхладноратовског униполарног момента, обликовало је праксу америчке дипломатије на начин који је повремено замагљивао разлику између природе и обима војног и културног преимућства Сједињених Држава. Ово је евидентно и из примера америчких културно-дипломатских односа са Србијом и бившом Југославијом, анализираних у трећем одељку текста. Кључни налаз је да, поготово у контексту политике великих сила, културни аспект спољне политике функционише само у садејству с војностратешким; те да се културном дипломатијом може сматрати само она врста културног утицаја која се циљно остварује у склопу општих дипломатских напора.

КУЛТУРНА ДИПЛОМАТИЈА НР КИНЕ НА ЗАПАДНОМ БАЛКАНУ: СРБИЈА У УПОРЕДНОЈ ПЕРСПЕКТИВИ

Народна Република Кина кроз различите и бројне форме јавне и културне

дипломатије већ дуго настоји да у свету побољша слику о себи. Откад је постала

један од значајних и утицајних актера међународног система, јавила се и потреба

да се промени њена перспектива према другима, али и перспектива других према

њој. Да би то остварила, НР Кина је почела да примењује проактивну стратегију

јавне и културне дипломатије, да би се промовисала као одговорна велика сила и да

би допринела формирању позитиваног наратива о себи у међународним односима.

Кинеске власти кроз неколико великих иницијитава глобалног домета, које укључују

економске, политичке и културне стратегије, настоје да побољшају и промовишу

имиџ своје земље као поузданог политичког и економског партнера. У том процесу култура и културна размена постају једно од најважнијих оруђа Кине за увећање њене меке моћи. Како ове иницијативе обухватају и Западни Балкан, а тиме и Републику Србију, Кина користи различите методе и инструменте културне дипломатије који се крећу од оснивања Конфуцијевих института и академске сарадње, до интернационализације кинеских медија и њеног медијског присуства у овим земљама. Циљ овог рада је да прикаже и опише како наведени инструменти функционишу на Западном Балкану и како се примењују у Републици Србији у поређењу с другим земљама региона.

КАКВУ НАМ ПОРУКУ ШАЉЕ РУСИЈА: РУСКА КУЛТУРНА ДИПЛОМАТИЈА У СРБИЈИ НА ПОЧЕТКУ 21. ВЕКА

У светлу новог приступа промоцији Руске Федерације у свету, аутор текста разматра њену културну дипломатију у Републици Србији. Основно питање на које тражи одговор је каква је вредносна оријентација руског деловања у Србији на овом плану и о којим средствима деловања је реч. Аутор налази да су главни правци персуазивног деловања Руске Федерације истоветни њеним политичким циљевима у Србији и да је представа о Русији као заштитиници Срба у основи његове вредносне оријентације. Најзначајније недостатке у персуазивном деловању Русије аутор налази у одсуству проруски оријентисане културне елите у Србији и телевизијског канала.

O СМИСЛУ УМЕТНОСТИ И КУЛТУРЕ

У раду се критички промишља теоријска и практична разлика између „оригинала” и „копије” уметничког дела у светлу доминантних праваца мишљења о културним и креативним индустријама. Један правац се односи на Франкфуртску критичку теорију, а други на теорију уравнотежења деловања савремене европске теорије културне политике. Прва фаворизује аутентичност уметности и дуализам оригинал-копија, док се друга критички односи према већини савремених друштвених дихотомија у области културе и уметности и разрешава дилему о смислу културе и уметности. Истраживање полази од претпоставке да дилеме проистичу из неодрживих дихотомија, нарочито ако се посматрају у светлу дигитализације која додатно подстиче критичко пропитивање разлога „за” и „против”. Оно је смештено у контекст компаративистичке теорије демократске транзиције и консолидације и посебно се односи на Србију која се налази на прелазу из завршне фазе транзиције у демократски консолидовано друштво.