Публикације

ДАТИ ИМЕ И ГЛАС ЖРТВИ – КОЛЕКТИВНА ТРАУМА И ТЕМА ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ (1941−1945) У САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

У раду се разматра феномен колективне трауме, изазване геноцидом
над српским народом у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата
(1941−1945), који је у српској књижевности као тема спорадично заступљена, односно, у дијаметралној супротности с размерама овог институционализованог злочина (у лику фашизма и верског фанатизма), сачуваног у колективном доживљају,
памћењу и документима. Прегледом књижевне продукције током социјалистичке
Југославије, установљава се да тек с распадом Југославије долази до песничког елаборирања ове теме, најчешће у поемској форми, попут збирке Опела Милана Комненића, а с почетком 21. века и рафинираних, интимистичких опуса, попут збирке Бол
Мирослава Максимовића, односно, на архивском предлошку доследно исписаних,
тј. оживљених гласова жртава, којима је враћено достојанство постојања (након
масовног и насилног уништавања, најчешће и без гроба), у збирци Страдања Јелене
Ковачевић. На примерима три песничке збирке посматрају се различити стилско-
-уметнички поступци, генеза и различити приступи у обради ове естетике ужаса са
закључком да тек XXI век даје у потпуности сазрела, високоестетизована остварења, као трајан допринос српској књижевности, али и предложак за нека будућа
дела, која ће бити инспирисана овом темом

МЕМОРИСАНА КОЛЕКТИВНА ТРАУМА КАО ЧИНИЛАЦ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА

Током свог постојања и историјског потврђивања на Балканском полуострву, Срби су били изложени великим страдањима од стране оних који су настојали да освоје овај простор. Ово страдање је посебно изражено у XX веку у којем је над
српским народом у Независној Држави Хрватској извршен тотални геноцид. После
Другог светског рата у комунистичкој Југославији та велика национална траума
је потискивана и минимизирана. Уместо истине о њој створена је идеолошка лаж
која се понавља до данас у циљу умањивања броја српских жртава. Осветљавање
ове историјске истине је актуелно јер је након пола века дошло до обнављања усташке идеологије, нових злочина и погрома над српским народом у циљу стварања етнички чисте Хрватске. Жртве су проглашене агресорима, а њихово масовно убијање
и протеривање се данас слави као највећи државни празник. Сакрализација злочина
чија историјска дубина скрива тотални геноцид над српским народом постала је
најбитнији чинилац хрватског националног и државног идентитета. Упитност
тог монструозног пројекта тражи и адекватан одговор. Аутор у овом раду доказује
да такав одговор може бити само потпуно памћење ове трауме као чинилац српског националног идентитета.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ ИДЕАЛИЗАМ СРПСКОГ ПАТРИОТИЗМА

Представници српске политичке елите у Војводини, након силом наметнуте изолације током Великог рата, али и након демонстриране лојалности према Бечу, у октобру 1918, услед успешних војних операција које су покренуте пробојем Солунског фронта, отпочели су са организовањем ради формирања народних одбора. Њихов циљ био је отцепљење територије Баната, Бачке и Барање од постојеће државе. Ово је био дуго очекивани историјски тренутак који је могао да оствари жељу Срба „пречана” о уједињењу са сунородницима у јединствену државу. Постојале су разлике у погледу начина остварења тог чина. Већина, предвођена Радикалном странком се залагала за присаједињење Војводине Краљевини Србији, док је један број Срба, предвођених предратним представницима демократског страначког покрета био за то да се Војводина прикључи Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба из Загреба и да преко овог тела са Краљевином Србијом створи нову југословенску државу. Најутицајнији међу представницима ове политичке струје били су Тихомир Остојић и Васа Стајић.

ДРУШТВЕНИ КАРАКТЕР И КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ

У овом тексту аутор истражује, разматра друштвени карактер и културни образац преко низа парадоксалних исказа о овим темама. Уз ослањање на релевантну светску антрополошку и филозофску литературу, аутор одређује предмет свог истраживања, да би уз обилан доказни материјал из атропологије, етнологије и књижевности, пришао разматрањима друштвеног карактера српског народа.