Публикације

ПРЕДМЕТИ У ОГЛЕДАЛУ СУ БЛИЖЕ НЕГО ШТО ИЗГЛЕДА: ФИКЦИОНАЛНИ ПОВРАТАК У ДЕВЕТНАЕСТИ ВЕК

Циљ овог рада јесте да се позабави популарношћу неовикторијанског жанра у савременој књижевности и масовној култури, те да истражи природу таквог фикционалног преиспитивања деветнаестог века. Рад се бави глобалним размерама овог књижевног и културног феномена, будући да он превазилази британске националне оквире и фигурира у ширем културном контексту постмодернизма. Неовикторијански текстови теже да преиспитају владајуће представе о викторијанској епохи и култури, те да истраже у којој се мери савремене друштвене и културне појаве могу тумачити као прихватање или одбацивање викторијанских вредности. Начини на које ови текстови приступају деветнаестом веку разноврсни су колико и реакције на њих и крећу се од ревизионарских нарација, које теже да прикажу гласове маргиналних група одсутне у канонским викторијанским текстовима, до поигравања конвенцијама и поновног осмишљања познатих заплета или ликова, уз наглашавање сопствене непоуздане или конструисане природе. Они нуде нове родне, расне или класне перспективе, те на нов начин приказују женске ликове, хомосексуалне везе или свет криминала. Рад указује на честу употребу метафоре огледала у критичким и креативним текстовима који се баве неовикторијанским жанром, не би ли се показало да тај жанр није проста репродукција ранијих традиција и конвенција, већ и одраз савремених друштвених и културних тензија и дилема, те да су те тензије и дилеме изненађујуће сродне онима које су присутне у викторијанском историјском и културном контексту. Коначно, рад се бави интертекстуалном природом неовикторијанских књижевних и филмских творевина, процесима адаптације викторијанске грађе и поигравања постојећим текстовима или ликовима, те исходима тих процеса.

ФИЛИП К. ДИК У АМАЗОНОВОМ ДВОРЦУ

Серија Човек у високом дворцу приметно се разликује од романа Филипа К. Дика по којем је снимљена, али верност адаптације свакако је изгубила доминантно место у теорији и критици. Уколико се релевантним критеријумом за вредновање адаптације сматра успешност у превођењу и преношењу идеја књижевног дела, ова серија то није успела да уради. Она уводи и наглашава елементе који производе, интензивирају и умножавају Диково лажно лажно уместо оних који доприносе спознаји унутрашње истине. Усредсређивањем на површинске последице губитка рата, а не на Америку као ауторитарну творевину у којој се, због бесомучне репликације, не само предметима, него и стварностима више не може поуздано потврдити аутентичност, она не успева да укаже на кључне друштвене, економске и политичке проблеме и дилеме тадашњег и садашњег доба, као што то Дикове јединствене фикционалне стварности чине. Идеја лажног лажног, нажалост, гледаоцима је најуспешније пренета трансформацијом романа у производ са потенцијалом за бесомучно репликовање и комерцијалну експлоатацију.