КУЛТУРА ОТПОРА – ПОЗОРИШТЕ КОЈЕ МЕЊА СВЕТ
Иако функције позоришта као извођачке уметности теже да остваре и изазову код публике емоционални, естетски доживљај, али истовремено колико год је то могуће едукују заједницу извођењем друштвено и социјално ангажованих идеја писца, редитеља, извођача, позориште је одувек представљало простор критике друштвених траума, политичких идеологија, система, али и простор за персонални развој уметника, учесника перформанса те грађана одређене заједнице. Имајући наведено у виду, основни циљ овог рада је, да анализирајући студије и истраживања културе отпора и алтернативних модела позоришта у свету и у Србији, као и поетику позоришта потлаченог Аугуста Боала, а на основу студија и досадашњег изврсног, оригиналног научног рада проф. др Милене Драгићевић Шешић, укаже на могућности утицаја позоришта на друштвене промене. Милена Драгићевић Шешић је у својим истраживањима анализирала моћ позоришта и позоришне независне сцене у Србији да се супротстави, доминатној репресивној политичкој идеологији, а да са друге стране „помери” извођачке форме позоришне уметности изван „меинстрим поља” институционалног позоришта. Стога је фокус рада на погледу једног научника светског реномеа на појаву културе и позоришта „другости” (читај различитости) – позоришта које указује на демократичност, отвореност и толеранцију према различитим националностима, језицима, културама, обичајима и стиловима изражавања уметника. У раду желимо да анализирамо активистички ангажман и развој цивилног друштва проучавањем рада најзначајнијих независних позоришних трупа, попут Дах театра, Мим арта, театарског концепта Иване Вујић приликом отварања Бетон хале, затим перформанса Соње Вукићевић, те активистичког деловања Ане Миљанић. На основу обимне грађе о независној позоришној сцени и алтернативном позоришту које је проф. др Милена Драгићевић Шешић изнела у студијама: Уметност и алтернатива, Уметност и култура отпора и Индијско позориште – традиција и активизам, идеја рада је да истражи позоришне облике који доприносе култури сећања развијајући комуникацију заједнице са прошлошћу, осветљавајући проблеме и трауматичне тачке у колективном сећању заједнице. У раду посебно желимо да искажемо радикалне, храбре подухвате уметника у покушају да позориштем промене свет и укажу на слободу мишљења, креативне различитости и снаге, те да је могуће стварати изван традиционалне позоришне институције, као и права на другачија политичка опредељења у време тоталитарног, репресивног режима Слободана Милишевића. У изради рада коришћене су теорија позоришта потлаченог Аугуста Боала (Augusto Boal), студије културе сећања (Јан Асман/Jan Assman, Тодор Куљић), као и теорије извођачких уметности и студија перформанса (Александра Јовићевић, Ана Вујановић), као и трансдисциплинарни теоријски прилази др Милене Драгићевић Шешић.