Tag Archive for: архитектура

У раду се разматрају објекти културе у Југославији, који су настали као одраз концепата и циљева (нове) југословенске културе, у сложеном друштвено-политичком контексту југословенске социјалистичке заједнице. Рад полази од претпоставке да је карактеристични тип – дом културе, постао основна јединица развоја инфраструктурне мреже културе, и издвојио се кроз своје специфичне, готово аутохтоне, модалитете. Ови модалитети представљају посебне искораке у оквиру типа, по питању програмске концепције, својих вишеструких друштвено-политичких функција и тежње да се посебности југословенског културног пројекта посебно репрезентују у архитектури. Широко постављена раван југословенске културе отворила је једнако велико интерпретативно поље архитектуре, кроз коју се додатно подцртавало припадање (авангардном) европском културном простору. Ова архитектонска дела, било да се ради о конкурсним решењима, или изведеним објектима, сублимирају новоуспостављене друштвене вредности, кроз креативна програмска и визуелна истраживања друштвене стварности и њених рефлексија на архитектуру. Разноврсни приступи аутора, који су се кретали на релацији експеримент – друштвена реалност, оставили су за собом аутентична и слојевита дела и пројекте, која су парадигматска за разумевање односа друштвени контекст – култура – архитектура.

Почеци градитељске активности архитекте Николе Добровића могу се и морају посматрати као интегрални део комплетног градитељског опуса овог југословенског архитекте. Због тога је најранији или „прашки период” од јединственог историографског значаја за проучавање свих синтагми у будућем Добровићевом раду које су емитовале недвосмислене поруке раног пуристичког обликовања простора, екстензивне естетике фасадних платна и експресионистичких момената у обликовању специфичног градитељског речника. Непотпуно истражено градитељско деловање архитекте Добровића непосредно након окончања студија у Прагу и специјализације у Паризу нам откривају до данас мање познати архивски документи и релативно проучена техничка грађа из периода од 1922. до 1933. године. Индикативно је да су у наведеном периоду Добровићева најзначајнија градитељска остварења из његове ране фазе уметничког стваралаштва, попут: Југословенског дома краља Александра Карађорђевића (1929–33), до данас изазивала неподвојену пажњу стручне и научне како домаће тако и иностране, нарочито чешке савремене истоириографске мисли. У контексту проучавања истог периода намећу се још увек отворена питања решавања ауторизације и интензитета професионалног учешћа у пројектовању и реализацији још неколико објеката у оквиру санитетског комплекса Масарикових домова у Крчу поред Прага о чему је и Добровић својевремено коментарисао.

Традиција излагања у оквиру националних павиљона, која је успостављења на изложбама из 19. века настављена је и данас у оквиру Светских изложби („Expo’’) и Бијенала у Венецији. У раду ће бити разматрана улога и значај павиљона као засебне типолошке категорије у архитектури, као и његова инструментализација на поменутим манифестацијама. Павиљони ће бити разматрани као места излагања, и као аутономни објекти који кроз своју форму и обликовање имају хибридну улогу да говоре о архитектури, уметности и националном идентитету. Уз историјат павиљона, од пратеће сценографије до самосталног објекта, биће разматрана и њихова позиција у институционалном оквиру светских изложби и Бијенала у Венецији. У раду ће се разматрати и две концепције павиљона – као привремених структура (светске изложбе) и трајних простора за излагање (Бијенале) и последица овакве поделе на архитектуру павиљона.

Циљ овог рада је да истражи цивилизацију древних Маја, на сачуваним примерима цртежа, графика и фотографија, архитектуре, које су настале током осамнаестог и деветнаестог века. Методолошки апарат је развијен у хронолошкој вертикали која се пружа од почетака истраживања и ликовног презентовања цивилизације древних Маја у делу европских уметника. Пресек истражености предмета проучавања и ликовних прилога систематизован је тако да омогући праћење историјских околности које су иницирале поједине експедиције, односно на услове и стручност оних који су у њима учествовали, као и доприноса који су дале познавању мајанске архитектуре. Такође, у обзир је узет и контекст европске културе, али и посматрања архитектуре као цивилизацијске и уметничке тековине древних Маја.

Соколски домови представљају прве спортске објекте подигнуте у Београду и као такви заузимају значајно место у урбанистичком развоју града током периода између два светска рата. Питање изградње соколског дома није се тицало само соколског друштва, већ и грађанства. На основу расположивих архивских докумената и периодике, познато је да су Београђани активно учествовали у подизању соколских домова и стадиона. Отуд је истраживање соколске архитектуре значајно не само за историју архитектонског и урбанистичког развоја међуратног Београда, већ и за друштвену историју. Осим соколских домова, истакнуту улогу у преиначавању јавног простора Београда чинили су соколски стадиони односно слетишта. Кроз анализу архитектонских остварења насталих под окриљем београдских соколских друштава, покушаћемо да установимо њихову улогу и значај у архитектонском и урбанистичком развоју града, али исто тако да утврдимо на који начин су ови јавни простори учествовали у спровођењу југословенске идеологије, као и неизоставне соколске културно-просветне мисије у циљу еманципације и модернизације друштва.