Публикације

МЕЂУРЕСОРНА И ИНТЕРСЕКТОРСКА САРАДЊА ЗА РАЗВОЈ УМЕТНОСТИ И УРБАНИ РАЗВОЈ

/in , /by

Унапређење уметности један је од стратешких приоритета развоја културе 2021–2025, како у оквиру институција тако и у оквиру независне сцене. У складу са савременим схватањима улоге уметности у друштву – њене отворености према друштву и потребе да буде део друштвених процеса – унапређење уметности имплицира неопходност њеног укључивања у решења која обликују животно окружење.

Архитектура се може схватити као уметност пројектовања (јавних и приватних) простора, а архитектонска решења умногоме обликују естетику животног окружења у урбаним срединама. Као таква, архитектура јесте и област сусретања два ресора: културе и грађевинарства, односно поље међуресорне сарадње. Осим тога, будући да архитекте своје инжењерске пројекте, који могу укључивати и постављање уметничких дела у јавне и приватне просторе, углавном реализују кроз архитектонске бирое (приватна предузећа), док су ликовни уметници афилисани у удружењима (организације цивилног друштва), промишљања повезивања архитектуре и ликовних уметности укључују и остваривање интерсекторске сарадње (нпр. приватног и цивилног), али уз подршку јавног сектора – који има кључну улогу у формулисању стратешких опредељења у даљем развоју државе и друштва.

У овом раду биће саопштени резултати пилот пројекта који је обухватио:

  1. Анализу релевантних правних аката у вези са потенцијалима за повезивање приватних привредних субјеката (архитектонских бироа) и ликовних уметника, а који су у функцији развоја уметности и културе;
  2. Анализу података прикупљених преко полуструктурисаних интервјуа на пригодном узорку представника/ца архитектонских бироа који су указали на значај, могућности и препреке за развој сарадње архitekата и ликовних уметника/ца.

Резултати нашег пилот истраживања указују на то да постоји основа за стратешко повезивање ресора и сектора кроз стратешке документе. Искуства из праксе која су пренели/е представници/це архитектонских бироа, указују на смернице за наредна истраживања која би допринела систематизацији актуелних проблема и потенцијалних решења у правцу даљег развоја међуресорне и интерсекторске сарадње у домену привреде и културе.

КУЋЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КУЛТУРЕ

/in , , /by

У раду се разматрају објекти културе у Југославији, који су настали као одраз концепата и циљева (нове) југословенске културе, у сложеном друштвено-политичком контексту југословенске социјалистичке заједнице. Рад полази од претпоставке да је карактеристични тип – дом културе, постао основна јединица развоја инфраструктурне мреже културе, и издвојио се кроз своје специфичне, готово аутохтоне, модалитете. Ови модалитети представљају посебне искораке у оквиру типа, по питању програмске концепције, својих вишеструких друштвено-политичких функција и тежње да се посебности југословенског културног пројекта посебно репрезентују у архитектури. Широко постављена раван југословенске културе отворила је једнако велико интерпретативно поље архитектуре, кроз коју се додатно подцртавало припадање (авангардном) европском културном простору. Ова архитектонска дела, било да се ради о конкурсним решењима, или изведеним објектима, сублимирају новоуспостављене друштвене вредности, кроз креативна програмска и визуелна истраживања друштвене стварности и њених рефлексија на архитектуру. Разноврсни приступи аутора, који су се кретали на релацији експеримент – друштвена реалност, оставили су за собом аутентична и слојевита дела и пројекте, која су парадигматска за разумевање односа друштвени контекст – култура – архитектура.

ДОБРОВИЋЕВИ НЕРЕАЛИЗОВАНИ ПРОЈЕКТИ ПОЛИТИЧКО-СПОРТСКОГ СТАДИОНА И ФИСКУЛТУРНОГ ПОЈАСА

/in /by

Спорт је и пре Другог светског рата заузимао значајну улогу у популарној култури Београда. Четврту деценију двадесетог века обележиле су и амбициозне идеје поводом изградње трајног стадиона. Међутим, друштвене и политичке околности подједнако су спречиле реализацију монументалних градитељских замисли. Иако је завршетак Другог светског рата донео корените промене у југословенском друштву, долазак Комунистичке партије Југославије на чело државе није подразумевао потпуни раскид са архитектуром из претходног периода. Један од примера који потврђује континуитет и дијалог са предратним урбанистичким идејама на пољу спортске архитектуре су и пројекти Николе Добровића из 1946. године за Политичко-спортски стадион у Доњем граду Београдске тврђаве и Фискултурни појас од Аутокоманде до Бањице. Како се историографија до сада није детаљније бавила овим нереализованим пројектима, потребно је да се они подробније истраже, као и да се утврди потенцијална веза са предратним решењима сличне намене. Такође је од значаја расветлити могуће разлоге због којих су ови пројекти остали нереализовани.

ГРАДИТЕЉСКА ДЕЛАТНОСТ АРХИТЕКТЕ НИКОЛЕ ДОБРОВИЋА У ПРАГУ (1922–1933)

/in /by

Почеци градитељске активности архитекте Николе Добровића могу се и морају посматрати као интегрални део комплетног градитељског опуса овог југословенског архитекте. Због тога је најранији или „прашки период” од јединственог историографског значаја за проучавање свих синтагми у будућем Добровићевом раду које су емитовале недвосмислене поруке раног пуристичког обликовања простора, екстензивне естетике фасадних платна и експресионистичких момената у обликовању специфичног градитељског речника. Непотпуно истражено градитељско деловање архитекте Добровића непосредно након окончања студија у Прагу и специјализације у Паризу нам откривају до данас мање познати архивски документи и релативно проучена техничка грађа из периода од 1922. до 1933. године. Индикативно је да су у наведеном периоду Добровићева најзначајнија градитељска остварења из његове ране фазе уметничког стваралаштва, попут: Југословенског дома краља Александра Карађорђевића (1929–33), до данас изазивала неподвојену пажњу стручне и научне како домаће тако и иностране, нарочито чешке савремене истоириографске мисли. У контексту проучавања истог периода намећу се још увек отворена питања решавања ауторизације и интензитета професионалног учешћа у пројектовању и реализацији још неколико објеката у оквиру санитетског комплекса Масарикових домова у Крчу поред Прага о чему је и Добровић својевремено коментарисао.

ИЗЛОЖБЕНИ ПОТЕНЦИЈАЛ НАЦИОНАЛНИХ ПАВИЉОНА НА СВЕТСКИМ И БИЈЕНАЛНИМ ИЗЛОЖБАМА

/in /by

Традиција излагања у оквиру националних павиљона, која је успостављења на изложбама из 19. века настављена је и данас у оквиру Светских изложби („Expo’’) и Бијенала у Венецији. У раду ће бити разматрана улога и значај павиљона као засебне типолошке категорије у архитектури, као и његова инструментализација на поменутим манифестацијама. Павиљони ће бити разматрани као места излагања, и као аутономни објекти који кроз своју форму и обликовање имају хибридну улогу да говоре о архитектури, уметности и националном идентитету. Уз историјат павиљона, од пратеће сценографије до самосталног објекта, биће разматрана и њихова позиција у институционалном оквиру светских изложби и Бијенала у Венецији. У раду ће се разматрати и две концепције павиљона – као привремених структура (светске изложбе) и трајних простора за излагање (Бијенале) и последица овакве поделе на архитектуру павиљона.

ДЕЛЕЗОВ И ГАТАРИЈЕВ КОНЦЕПТ РИЗОМА КРОЗ АРХИТЕКТУРУ, УМЕТНОСТ И ДИЗАЈН

/in /by

Ауторка се бави концептом ризома кроз уметност, дизајн и архитектуру и указује на чињеницу да су поменуте дисциплине, у ствари, сплет естетских, психолошких и политичких разлика које се стално доводе у сложене међуодносе. Концепт ризома одговара постмодерни, у којој су све тачке мултипликоване и међусобно испреплетане нехијерархизованим нитима. Подела између области стварности (света), области репрезентације (књига) и поља субјективности (аутор) више не постоји. На идеју ризома надовезује се Кулхасов (Rem Koolhaas) текст о савременом граду Џанкспејсу (Junkspace), који пореди са постмодерним простором аеродрома преко архитектонских и просторних карактеристика.

ЦИВИЛИЗАЦИЈА МАЈА У АРХИТЕКТУРИ

/in /by

Циљ овог рада је да истражи цивилизацију древних Маја, на сачуваним примерима цртежа, графика и фотографија, архитектуре, које су настале током осамнаестог и деветнаестог века. Методолошки апарат је развијен у хронолошкој вертикали која се пружа од почетака истраживања и ликовног презентовања цивилизације древних Маја у делу европских уметника. Пресек истражености предмета проучавања и ликовних прилога систематизован је тако да омогући праћење историјских околности које су иницирале поједине експедиције, односно на услове и стручност оних који су у њима учествовали, као и доприноса који су дале познавању мајанске архитектуре. Такође, у обзир је узет и контекст европске културе, али и посматрања архитектуре као цивилизацијске и уметничке тековине древних Маја.

КУЛТУРНЕ ОСНОВЕ АРХИТЕКТУРЕ МОДЕРНЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ (1945–1990)

/in /by

Трг партизана је отворен 1961. године према пројекту архитекте Станка Мандића. Пројекат је слојевито обликован због чега је дубоко интегрисан у живот града. Стога је потребно анализирати основе које су постављене пре него што је повучена прва линија која трага за формом. Овај рад анализира филозофске, етичке, естетске и социолошке основе које је аутор дефинисао пре приступања процесу пројектовања. Рад анализира следеће елементе који су издвојени из писаних извора архитекте: навике становништва и реконструкција града, недоследност и непоштовање усвојених урбанистичких решења, урбано искуство становништва и савремена решења, уклањање оријенталних трагова и европски снови становништва, генератори промена у простору, архитектура је слика друштва, културно наслеђе се поштује и чува, укључење вернакуларне традиције у језик Модерне, локални материјали, локално природно наслеђе, нови технички приступ пројектовању, топографија терена као композиционо сидриште, избегавање апсолутистичке атмосфере трга, пристојна мера меморијалног слоја, пажљиво креирање визура и атмосфере.

СПОРТ У ЈАВНОМ ПРОСТОРУ: ГЕНЕЗА БЕОГРАДСКИХ СОКОЛСКИХ ДОМОВА И СТАДИОНА

/in /by

Соколски домови представљају прве спортске објекте подигнуте у Београду и као такви заузимају значајно место у урбанистичком развоју града током периода између два светска рата. Питање изградње соколског дома није се тицало само соколског друштва, већ и грађанства. На основу расположивих архивских докумената и периодике, познато је да су Београђани активно учествовали у подизању соколских домова и стадиона. Отуд је истраживање соколске архитектуре значајно не само за историју архитектонског и урбанистичког развоја међуратног Београда, већ и за друштвену историју. Осим соколских домова, истакнуту улогу у преиначавању јавног простора Београда чинили су соколски стадиони односно слетишта. Кроз анализу архитектонских остварења насталих под окриљем београдских соколских друштава, покушаћемо да установимо њихову улогу и значај у архитектонском и урбанистичком развоју града, али исто тако да утврдимо на који начин су ови јавни простори учествовали у спровођењу југословенске идеологије, као и неизоставне соколске културно-просветне мисије у циљу еманципације и модернизације друштва.