Публикације

МИЛЕНИЈАЛЦИ И ЗУМЕРИ У ВИРТУЕЛНОМ СВЕТУ НОВИХ НАРАТИВА

/in /by

Рад проблематизује понашање нових генерација у свету дигиталних на-
ратива са циљем да се кроз прецизнију експликацију одговори на питање на који на-
чин савремена културолошка матрица подстиче понашање младих генерација које,
ради задобијања подршке и јачања сопственог угледа у виртуелној заједници, због
сталне жеље за потврђивањем и одобравањем, у новом сајбер простору објављује
слике и приповедања на друштвеним мрежама о свакој својој активности насталој
у реалном свету. С тим у вези, разматра се и феномен видео-игара које, слично нара-
тиву, корисника воде ка поступној реконструкцији алгоритма. Посматрањем гене-
рација миленијалаца и зумера у виртуелном свету друштвених медија, закључује се
да су нови наративи, схваћени у најширем смислу, омогућили формирање вредности
које су утицале на социјализацију младих, на њихове животне навике и промену
начина комуникације.

ИГРАМ (СЕ), ЗНАЧИ ПОСТОЈИМ ИЛИ УЧЕСТВУЈЕМ, ЗНАЧИ ПОСТОЈИМ

/in /by

Од синкретичке уметности праисторије, преко религиозног и политичког спектакла историје, до данашње отуђености, људска јединка се није битно мењала. На самом почетку човек је директно укључен у магијске обреде, овај статус губи у корист пасивног посматрача збивања, чему је допринео најновији брзи развој високих технологија и бављење у виртуелном простору. Кроз директно интерактивно учешће у живом спектаклу концерта уметничке музике, савремени човек се враћа својим коренима, постаје активан чинилац у стварању уметничког дела.

САЈБЕР ПЕРФОРМАНС КАО НОВОМЕДИЈСКА УМЕТНОСТ: ПРАКСА И ОНТОЛОГИЈА

/in /by

Овај текст проблематизује однос између света реалности и привида у сфери глобалне доминације сајбер културе, кроз трансформацију једне од пракси извођачких уметности у новомедијску уметничку праксу. Класичан театар прешао је дуг пут од разбијања традиционалних форми, преко све чешћег увођења нових технологија у живу изведбу, до тоталне трансформације у простору интернета. То је отворило проблематику постојања самог театарског чина као извођења које се одиграва сада и овде и које ради искључиво са људским телом, тј. живим ликом (што га као праксу одваја од свих других уметности). Након што је извршена кључна интервенција са есенцијалним одређењем театра, премештањем позоришта као комуникацијске форме у сајбер простор, теорија се нашла на веома клизавом пољу интерпретације и критичког приступања његовој новој онтологији. Овим текстом само отварам нека питања, не износећи експлицитно уверења, нити икакав заокружен став о овој теми, с обзиром да проблематика уметности данашњице, у чијој се специфичној сфери отвара поље за полемику у области онтологије нових медија и сама поставља и развија као информатичка мрежа, без могућности за поуздано утемељење и потпуно осветљење деловања исте.

ВИРТУЕЛНИ СВЕТОВИ У СРПСКОЈ ЖЕНСКОЈ ПРОЗИ

/in /by

На примеру прозе Јелене Ленголд (Балтимор), Љубице Арсић (All Inclusive), Тамаре Јецић (Stinky Onion) и још неколико савремених српских прозаисткиња откривамо како се стратегије родног представљања осмишљавају, реализују и модификују с циљем да се оснажи женски приповедни глас. Један од видова превазилажења родне маргиналности јесте и примена дигиталних технологија, које постају ефикасно средство посредовања животописа, исповести и сведочења, умногоме мењајући стратегије стварања значења. Рад се усредсређује на гинокритичку анализу технолошких ритуала исповедања и феномена присуства виртуелних реалности у српској женској књижевности највише стога што гинокритика разматра женски стваралачки идентитет из перспективе оспоравања норми лажне универзалности заснованих на патријархалном присвајању моћи, и настоји да се успоставе засебни параметри за проучавање продукције, мотивације и интерпретације женских текстова.

КУЛТУРА ВИРТУЕЛНЕ (НЕ)РЕАЛНОСТИ

/in /by

Интернет се може одредити као значењски флотантно окружење у чије се кодове пресликавају свакодневни чинови субјекта или друштвене групе, окружење које је новина само по себи (у смислу самог медија), али и у погледу начина на који реконституише процес комуникације. Медиј (канал, средство) комуникације, у случају интернета, спаја текстуалне, аудио и визуелне елементе, придодајући им интерактивност – могућност утицаја на форму и садржај тражене информације. Парадокс субјекта и идентитета лежи у чињеници да је субјект истовремено слободан да зада координате свог присуства на Мрежи креирањем свог личног профила, али истовремено и утамничен простором компјутерског екрана који је нестао и у потпуности прекрио визуелно поље. Поставља се питање да ли је заиста реч о „стварности“ и „копији стварности“; да ли смо на помолу једне нове, другачије реалности у којој се преплићу „реално“ и „виртуелно“.