Публикације

ГРАД КАО ПИШЧЕВ ИДЕНТИТЕТ

Град као урбана целина и временска димензија у којој се развија, умногоме одређују идентитет писца, односно његове књижевне топосе. Два изразита представника јужноевропске књижевности у распону од једног века, Константин Кавафи и Орхан Памук, сведоче својим биографијама и делом у прилог овој тези. Кавафи је рођен у Александрији 1863, а Памук у Истанбулу 1952. године; један песничким, а други прозним делом, одредили су своје градове као историјска чворишта, раскршћа цивилизација, а сопствено књижевно дело као својеврсну историју града.

СПИРАЛА РАЗВОЈА И/ИЛИ СУНОВРАТА

Два кључна појма којима се објашњава суштина живота су време и простор. Кретање кроз време и простор, према једном начину разумевања, улази у путању тока кружног кретања по затвореном и предвидивом систему, док, по другом, кретање има линеарну путању у отвореном и за човека непредвидивом систему. Компромис између те две екстремне позиције разумевања развоја јесте симбол спирале који покушава да отвори затворен систем, да га враћа делимично на исто, али да, ипак, води у правцу развоја и кретања ка новим формама. Тако би круг, спирала и полуправа, били симболи разумевања кретања у времену које има свој почетак. У овом раду представљен је проблем развоја кроз симболику спирале. У контексту монотеистичких религија почетак је представљен стварањем света и одбројавањем дана. Спирала је успостављена у времену циклусом седмице. Друга порука Старога завета потиче од приче о паду у грех од када се, познањем добра и зла, спирала развоја одвија у два правца, у правцу живота и у правцу смрти, а поприште борбе је и Земља и биће.

СПИРАЛА КАО ВЕЧНО НАМОТАВАЊЕ И РАЗМОТАВАЊЕ ИСТОГ – КИНЕСКИ УГАО

Спиралнa космичка енергија је везивна нит која спаја човека са Небом и Земљом. Класична књига мена и ДНК користе овај основни космички образац, или универзални код, да изграде своје форме и функције. ДНК садржи генетски материјал и процесе по којима се стварају биолошка, физичка тела. Класична књига мена садржи принципе филозофских и психолошких процеса на основу којих се формирају промене и прелазна стања људског ума и духа по начелу Небеса/космос и човек су уплетени у Једно.

ПРАЗНИЧНО ВРЕМЕ БЕОГРАДСКОГ САЈМА КЊИГА

Модерни празници наследили су ритуално-симболичке форме ранијих, превасходно религијских празничних форми. Савремени хепенинзи поседују елементе ритуала који разбијају хронотоп свакодневне линеарности, стварајући својим догађањем искорак у уметнуто време празника. Потреба за ритуалом опстаје у савременом културно-политичком дискурсу као архетипска неопходност, чијим се присуством заједница потврђује и обнавља. Релативизација тог архетипског норматива лежи у чињеници да модерна светковина не поседује капацитет тоталности којом би се друштвена заједница у целини идентификовала са њом. Партикуларност модерног празника је детермината модернитета.

VIDLJIVOSTI SLIKE

Rad se bavi različitostima koje su prouzrokovane promenom pitanja slike u tradicionalnom gledištu unutar umetnosti XX veka i promenama koje su prouzrokovane prvo mehaničkom reprodukcijom, kasnije videom i digitalizacijom slike, kao poslednjim dešavanjem po pitanju slike. Unutar takvog odnosa se javljaju dva gledišta koja se međusobno dopunjuju. Jedno, koje je okrenuto ka pitanju slike kao opisivanju društvene datosti i drugo, okrenuto ka lingvističkoj paradigmi, koja je bila glavni pokretač dešavanja u vizuelnim umetnostima. Ovakvo stanje je prouzrokovalo nove pomake u umetnosti i nova posmatranja koja dovode do razmišljanja unutar same umetnosti. Pojavljuje se težnja da se istrajava u sređivanju empiričkih podataka i sagledavanju strukturne podloge koja upućuje umetnost ka novom, širem prostoru ideja, ka ideji koja traži proširivanje sadržaja i ka novim mogućnostima izražavanja (medijsko proširenje). To dovodi do uspostavljanja vizuelnog i jezičkog aspekta, uspostavljanja relacije između objavljenog objekta i rasvetljavanja unutrašnjeg mentalno/duhovnog procesa, što možemo da pratimo na primeru video radova umetnika Bila Viole.