КОРУМПИРАНА ТРАГЕДИЈА, ОТУЂЕНА УТОПИЈА
Рад испитује дијалектику девијације, не само у смислу њене позитивне улоге у моралним конфликтима који карактеришу сваки друштвени развој, већ и као неконформистичку појаву која пре или касније постаје комодификована. На примеру филма „Голи у седлу” размотрени су индивидуалистички и социјални аспекти контракултуре, са фокусом на репресивно и десублиматорно практиковање слободе, правде и једнакости. Рад поставља питање да ли је контракултура, упркос првобитном слављењу отпадништва и социјалних експеримената, на крају завршила у кохабитацији са системом, тако што је постала маска саме друштвене доминације. Посматрајући идеолошке контрадикције „Голих у седлу”, испитана је естетска и асоцијална природа контракултурног идентитета, која је уместо у алтернативним и солидаристичким колективима кулминирала у патолошкој аутентичности и атомистичком друштву. У другом делу размотрена је и могућност напуштања капиталистичког друштва, која је у филму насилно спречена, док је у стварности контракултура интегрисана у систем, а њени радикални елементи одбачени или релативизовани. Као закључак се намеће занемаривање класног конфликта од стране постмодернистичке, културалне левице, која се неретко концентрисала на проширење мањинских права на уштрб неолибералног обезвређивања социјалних права. Филм најављује другачију врсту идеолошке хегемоније, где се унутар подређене класе, различите фракције сукобљавају, остављајући сам центар моћи недирнутим. Тиме девијација добија специфичну капиталистичку функцију.
