Публикације

ИЗАЗОВИ НОВЕ МУЗЕОЛОГИЈЕ У ПРЕЗЕНТАЦИЈИ И ИНТЕРПРЕТАЦИЈИ ДИСОНАНТНОГ НАСЛЕЂА

/in /by

Свега је неколико држава у модерном свету које нису настале као последица насиља и из сукоба. Иза тих догађаја остала су материјална сведочанства и усмена предања, али у науци још није постигнут консензус око тога треба ли их уопште сачувати, а камоли на који начин презентовaти и тумачити. Овај рад се бави изазовима и препрекама које пред нову музеологију ставља управљање оваквом баштином. Акценат на личном доживљају и партиципацији, бављење актуелним, животним темама и недаћама, деинституционализација, излазак у простор, популаризација садржаја, децентрализација, ангажовање заинтересованих локалних заједница и самим тим друштва у целини – све су то елементи на којима се нова музеологија базира већ безмало пола века. Но наћи праву меру и обезбедити системску, методолошку примену увођењем одређених стандарда – ту је изазов. Досадашњи принцип – све може, а ништа не мора – није дао резултате. Зато је на музеолозима да буду, у неку руку, арбитри и да мотивишу, координирају и воде локалне заједнице у напорима да се сваки слој дисонантног наслеђа сачува од заборава.

РАТ СЕЋАЊА – (ЗЛО)УПОТРЕБЕ ДИСОНАНТНОГ НАСЛЕЂА У ПОЛИТИЧКЕ СВРХЕ

/in /by

Tрагајући за новим идентитетима, државе настале на тлу некадашњих југословенских република већ годинама покушавају да остваре и осигурају сопствену интерпретацију прошлости богате дисонантним наслеђем. То иде веома споро, будући да земље наследнице немају транспарентну културну политику, због чега, даље, и не чуди да се о проблемима и питањима у вези са политикама сећања веома ретко јавно дискутује, а о успостављању јасне, општеприхваћене, националне стратегије или законске регулативе нема ни говора. Како је меморијализација, као процес, дубоко политизована, она пресликава политичку, културну, историјску и друштвену стварност у одређеној држави. Водеће елите, на првом месту политичке, су ти арбитри који одлучујуће утичу на то кога ћемо и зашто памтити. Kонкретно, тo значи да се друштво неће сећати свега, већ углавном оних догађаја, периода или особа које поменуте елите одреде као важне и то ће их се сећати на одређени (субјективан и арбитраран) начин. То, наравно, не значи да у елитама нужно постоји негативна интенција поводом меморијализације. Па ипак, брисање старих и изградња нових историјских наратива чест је случај. Овај рад даје кратак преглед досадашњих меморијализацијских и комеморативних пракси у региону, као и препоруке како се са њима ухватити у коштац у будућности.