Публикације

ПОЗОРИШНИ И ФИЛМСКИ ОНЛАЈН ФЕСТИВАЛИ

/in , , /by

На темељу интердисциплинарне теоријске анализе која укршта студије извођења, културе, филма и екранских медија, овај рад испитује трансформацију фестивала у дигиталном окружењу током пандемије вируса корона, разумевајући их као местареалног окупљања (преко концепта лиминалности) и критичке дискусије, тј. као покретача важних и често конфликтних тема у јавном интересу. Након краћих теоријских разматрања сусрета позоришних и филмских фестивала са дигиталним медијима, методом студије случаја анализирамо два онлајн догађаја: Фестивал интернационалног студентског театра „Фист” (2020) и Фестивал краткометражног филма „My Darling Quarantine” (2020). Наведени примери помоћи ће нам да испитамо потенцијалне предности и мане онлајн фестивала, пре свега са становишта њиховог значаја за иницирање јавних критичких дебата. Износећи и разлажући њихове специфичности показујемо да фестивале у дигиталном окружењу не треба мислити као сурогат или продужетак манифестација које се oдигравају уживо, већ као аутентичну културну праксу јединствених могућности формирања заједнице,која отвара нови простор критичког мишљења и претпоставља другачије методе друштвене борбе

ПРОИЗВОДЊА УМЕТНИЧКОГ ПРОСТОРА У УМЕТНОСТИ ЗАЈЕДНИЦЕ

/in /by

У тексту се испитује утицај уметничког простора на учвршћивање веза међу члановима заједнице. Колаборацијски уметнички пројекти отварају могућност преговарања различитих визија, ставова и претпоставки међу члановима заједнице. Пројекти уметности заједнице не обезбеђују само једноставну повезаност међу члановима заједнице, већ успостављају везе које јачају креативне потенцијале, отварају нове перспективе и нуде нове приступе у сагледавању проблема. Осим тога, чланови заједнице посредством уметности могу успоставити размену ставова једнако на рационалном, као и на емоционалном нивоу. На тај начин могу ближе упознати једни друге, те дефинисати заједничку визију путем креативног процеса. Уметнички простор у тексту је сагледан као нарочита гранична зона унутар које се остварује сучељавање уметничке визије и доминантне просторне реалности. Као парадигматичан пример оваквог уметничког деловања, наведен је рад Хаса и Хана.

ПАРТИЦИПАТИВНЕ ПРАКСЕ У СРПСКОЈ САВРЕМЕНОЈ УМЕТНОСТИ

/in /by

Партиципативне праксе у уметности пример су приближавања и другачијег повезивања уметности и културе, односно уметности и различитих друштвених регистара. У овим праксама се најдиректније препознаје једно од кључних обележја савремене уметности, а то је нестајање видљивих, опипљивих разлика између уметничког и неуметничког деловања. Партиципативне праксе преузимају социјалне матрице из различитих друштвених и културних регистaра с уметничком наменом и с циљем успостављања критичког односа према друштву, локалној средини, култури, једном речју, политичког начина деловања. Овакав начин функционисања партиципативних пракси анализиран је на примеру српске савремене уметности са краћим историјским освртом (авангардна и неоавангардна уметност) као и актуелним теоријским одређењима (К. Бишоп, Б. Грој и Н. Бурио).

КА НОВИМ ВИДОВИМА КОЛЕКТИВИТЕТА

/in /by

У контексту великих подела у којима београдска културна сцена репродукује постојеће друштвене односе, евидентна је њена распарчаност и фокус на различитим, више или мање упадљивим покушајима издвојених ентитета да се одрже и консолидују, без обзира и можда баш услед слабљења других. Тако индуковани односи резултују високим степеном разједињености, која одржава систем из којег је изникла. У истрајавању многих самосталних организовања стижемо до негације самоорганизованости у пољу. Стога се питање шта је то самоорганизована културна сцена нужно коригује кондиционалом: шта би она могла бити? Због чега би постојала, како би настајала, на каквим принципима би функционисала? Више београдских уметника/ца и радника/ца у култури учествовало је у серији полуструктурисаних интервјуа усмерених ка артикулацији новог конструкта. Њихови одговори, уз потцртавање свих преклапања и мимохода, полазиште су анализе у којој се испитују потребе укључених актера, као и могућности моделовања самоорганизоване београдске културне сцене.