Публикације

СИМБОЛИКА СРЦА

/in /by

Срце од најстаријих времена представља један од највише проучаваних органа. Већ
на самим почецима писане историје налазимо записе о овом органу, а сматра се да су различита веровања била везивана за њега и раније. Људи су врло рано запазили да срце заузима
централно место у телу, да престанак његовог рада означава смрт како код људи тако и код
животиња и да узбуђење мења ритам његовог рада. Међутим, поред физиолошке функције
овог органа, током историје, срцу су придаване различите магијске и религијске функције.
У данашњем свету срце је превазишло појам знака и постало је симбол допадања, љубави
и повезаности међу људима. У раду ћемо приказати различита значења овог симбола кроз
историју до данашњих дана, а у циљу разумевања истог у културолошким оквирима.

ПРОИЗВОДЊА ЗНАЧЕЊА У ЈЕЗИКУ ФОТОГРАФИЈЕ

/in /by

Развојем савремених теоријских приступа, почевши од лингвистике, преко семиотике па све до теорије визуелне културе, фотографија се више не сматра само за објективну и реалистичну визуелну репрезентацију онога што се налазило испред објектива фотоапарата у тренутку фотографисања, већ се узимају у обзир и многобројни протоколи и кодови којима је наше визуелно искуство генерисано. Иако фотографија делује уверљиво, јасно и лако разумљиво због своје „очигледне” визуелне сличности са оним што приказује, начин на који видимо фотографију не заснива се само на нашој природној перцептивној способности. Скопички режими директно су зависни од постојећих друштвених пракси, а посебно од језика којим се служимо. Ако под језиком подразумевамо сваки систем комуникације који користи знакове организоване на одређен начин, онда и визуелне репрезентације можемо сматрати за праксе производње значења одређене визуелним језиком који ће бити предмет нашег истраживања. На фотографији видимо и распознајемо оно што је приказано не само зато што фотографија личи на то, већ и зато што она припада врсти приказа које смо научили да ’читамо’ на одређен начин. Релација између фотографије и предмета није директна и природна, него конвенционална. Сличност се не заснива само на подударности њихових визуелних својстава, већ и на пракси производње значења карактеристичној за једно друштво, у коме смо као реципијенти усвојили одређене норме приказивања.

БОРБЕ ПОКРЕТА ЗНАКА 1945-1968.

/in /by

ФИЛОЗОФИЈА И ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ У ДЕЛУ САВЕ МРКАЉА

/in /by

Намера овог рада је да се критички преиспитају филозофске основе схватања језика Саве Мркаља. Посебна пажња ће се посветити анализи његових промишљања о „пореклу“ језика, те дефиницијама језика и језичког знака. На овај начин ауторка ће настојати да одреди који је филозофски утицај најдоминантнији у Мркаљевом „језикословљу“.

СЕМИОТИЧКА ТЕОРИЈА И ВИЗУЕЛНИ ТЕКСТ

/in /by

Рад се бави истраживањем савремених теоријско-сазнајних оквира семиотике, као и начина примене семиотичких метода на визуелне феномене у најширем смислу схваћених као комплексних и вишедимензионалних знаковних система. Слике није довољно само „гледати“ већ их треба и „читати“, јер су визуелни текстови скупови знакова који су саздани и интерпретирани у складу са правилима одређених друштвених и културалних конвенција. Семиотика нуди специфичну теорију и методологију које се могу применити на текстове који припадају сваком знаковном систему, па и визуелном, фокусирајући се притом на производњу и рецепцију текстуалног значења у друштвеној и културалној комуникацији. 

ЗНАК У ХАМЛЕТУ

/in /by

Рад се бави деконструкцијом језичког знака и одређивањем домена значења тог знака формираног у датој семантичкој структури. Полазећи од Деридиних претпоставки да је игра знаковне структуре (релација која се успоставља на елементима језичког знака: ознака (signifiant) – означено (signifie) –знак (signe)) незаустављива усљед бесконачних могућности структурирања једног семантичког система, показаћемо како само значење постаје дисемично, односно несводљиво, усљед претпоставке да ознака за себе може да веже различита означена. Видјећемо како знак Духа у Шекспировом Хамлету постаје једна таква структура. Запазићемо не само то да семантичка потенција значења овог знака расте сразмјерно протоку означених наспрам дате ознаке, него и да свака формирана (семантичка) структура прави симболичке представе у реалном. На тај начин, симболичко упориште, које одређено значење конституише, биће у могућности да формира нову означитељску реалност, додјељујући другима “улоге” у реалном. Приметићемо, сходно томе, како знакови у Хамлету праве симболичке системе у реалном, формирајући (непрестано) семантичке структуре по којима су други (ликови драме) дужни да се крећу.