Публикације

ПРОИЗВОДЊА ЗНАЧЕЊА У ЈЕЗИКУ ФОТОГРАФИЈЕ

Развојем савремених теоријских приступа, почевши од лингвистике, преко семиотике па све до теорије визуелне културе, фотографија се више не сматра само за објективну и реалистичну визуелну репрезентацију онога што се налазило испред објектива фотоапарата у тренутку фотографисања, већ се узимају у обзир и многобројни протоколи и кодови којима је наше визуелно искуство генерисано. Иако фотографија делује уверљиво, јасно и лако разумљиво због своје „очигледне” визуелне сличности са оним што приказује, начин на који видимо фотографију не заснива се само на нашој природној перцептивној способности. Скопички режими директно су зависни од постојећих друштвених пракси, а посебно од језика којим се служимо. Ако под језиком подразумевамо сваки систем комуникације који користи знакове организоване на одређен начин, онда и визуелне репрезентације можемо сматрати за праксе производње значења одређене визуелним језиком који ће бити предмет нашег истраживања. На фотографији видимо и распознајемо оно што је приказано не само зато што фотографија личи на то, већ и зато што она припада врсти приказа које смо научили да ’читамо’ на одређен начин. Релација између фотографије и предмета није директна и природна, него конвенционална. Сличност се не заснива само на подударности њихових визуелних својстава, већ и на пракси производње значења карактеристичној за једно друштво, у коме смо као реципијенти усвојили одређене норме приказивања.

НАРАТИВНОСТ КАО ГЛОБАЛНИ ТРЕНД НОВИНАРСКИХ ДОКУМЕНТАРНИХ ФОРМИ

Текст критички преиспитује улогу новинарских документарних форми у савременом новинарству, превасходно глобалних штампаних медија, кроз интенцију остваривања врхунске интерпретације уз помоћ “in deepth” истраживања и кроз документарно посредовање. Фокус истраживања је на анализи наратива документарних репортажа, као не само репрезентативних представника нове документаристике, већ и предводника глобалног тренда “storytelling-a”, који је увелико завладао медијском индустријом. Студија случаја “Nаtiоnаl Gеоgrаphic” на репрезентативном узорку омогућава увид у композицију, те механизме постојања интенционалности у обрађиваним документарним репортажама, из чега происходи објашњење начина њиховог деловања на свест и осећања реципијента, уз свеприсутна психагошка својства. Баш као и немерљив утицај који на тај начин остварују на вишемилионску публику – читаоце.

СТВАРАЊЕ У ЗОНИ ИЗМЕЂУ МАСКЕ И МАСКИРАНОГ

У психолошком смислу маскирање, ситуација у којој један садржај бива заклоњен неким другим са којим стоји у изворном односу сродности, може да има развојно-креативни потенцијал. Носити маску у било ком смислу не значи нужно одрећи се аутентичности, јер управо кроз њу можемо открити пут у отворену зону између знака и означеног, динамични простор за изградњу идентитета – буди оно што ниси, да би постао оно што јеси. Идеје Јунга, Ленга, Бома, Вошбурна, Виготског и других аутора су анализиране са позиције односа између знака (маске) и означеног (лика). Појам отуђења је посматран као онтолошки расцеп између маске и лика, неаутентичне и аутентичне личности. Проширење научне парадигме које је изазвала квантна физика може се очитати у пољу трансперсоналне психологије и психологије свести у којима је човек схваћен као мултидимензионално, мултивременско биће, те је тако покретање сваке тачке личне свести истовремено покретање мрежне свести. Однос маска – лик постаје однос између квантних редова.