Публикације

КОМПОЗИТНА СЛИКА ДРЖАВЕ: УЛОГА КОЛЕКЦИЈА И КОЛЕКЦИОНАРСТВА У КУЛТУРНОЈ ДИПЛОМАТИЈИ

/in /by

Већ у доба касне ренесансе, а посебно у време барока, израња један нови
комплексни вид идентитета који, у складу с друштвеним нормама и очекивањима,
ствара и обликује сама индивидуа. Слика коју приказујемо и остављамо свету није
неминовно био само сликани или вајани лик, наручивање архитектонског дела или
писање мемоара, то је могао да буде и вишеструки приказ сопства какав су пружале
раскошне библиотеке и први кабинети реткости. Истовремено с развојем идеје о
колекцији као огледалу индивидуе, развијао се и паралелни концепт где је збирка прерастала међе индивидуалног и постепено настајала симболичка слика колективног
идентитета држава тога доба. Улога колекција у грађењу алегоризоване слике државе и њено место у културној дипломатији биће идеја водиља овога текста. Али
да би се на прави начин схватило како једна колекција постаје огледало државног
идентитета мора се овај механизам прво објаснити на личном, па тек потом на
колективном плану.

ТРАУМЕ ВЕЛИКОГ РАТА У СРПСКОМ АВАНГАРДНОМ РОМАНУ

/in /by

Српски роман у годинама након Великог рата заснива нови однос књижевности и историје, нове поступке уметничког обликовања историјских збивања.
Рат је виђен очима појединца и представљен кроз субјективнe психолошкe реакцијe.
Историјска пустош постаје садржај индивидуалне свeсти, а епохални слом свих
вредности предмет је личне спознаје и доживљаја. Изласком на сцену ратних ужаса
књижевни јунаци Милоша Црњанског, Драгише Васића, Станислава Кракова и Растка Петровића присиљени су да свој идентитет одреде решавајући низ моралних
и егзистенцијалних недоумица које је рат изазвао. Пронаћи смисаоно упориште,
неопходну тачку духовног ослонца у тренуцима бесповратног урушавања дотадашњег света, постаје ултимативно питање њиховог постојања.

ОДИСЕЈИ БЕЗ ИТАКЕ

/in /by

У огледу се разматрају различити начини на које је савремено српско песништво одговарало на искуства ратова за југословенско наслеђе, као и на искуства
последица тих ратова. Даје се шири приказ четири карактеристична приступа
овим темама, у делима Стевана Тонтића, Душка Бабића, Ђорђа Нешића и Небојше
Деветака. Ови песници уметнички артикулишу болна искуства страдања, разарања, губљења завичаја, избеглиштва и трагања за новим начинима потврђивања
личног и колективног идентитета.

МЕМОРИСАНА КОЛЕКТИВНА ТРАУМА КАО ЧИНИЛАЦ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА

/in /by

Током свог постојања и историјског потврђивања на Балканском полуострву, Срби су били изложени великим страдањима од стране оних који су настојали да освоје овај простор. Ово страдање је посебно изражено у XX веку у којем је над
српским народом у Независној Држави Хрватској извршен тотални геноцид. После
Другог светског рата у комунистичкој Југославији та велика национална траума
је потискивана и минимизирана. Уместо истине о њој створена је идеолошка лаж
која се понавља до данас у циљу умањивања броја српских жртава. Осветљавање
ове историјске истине је актуелно јер је након пола века дошло до обнављања усташке идеологије, нових злочина и погрома над српским народом у циљу стварања етнички чисте Хрватске. Жртве су проглашене агресорима, а њихово масовно убијање
и протеривање се данас слави као највећи државни празник. Сакрализација злочина
чија историјска дубина скрива тотални геноцид над српским народом постала је
најбитнији чинилац хрватског националног и државног идентитета. Упитност
тог монструозног пројекта тражи и адекватан одговор. Аутор у овом раду доказује
да такав одговор може бити само потпуно памћење ове трауме као чинилац српског националног идентитета.

ПОСТ-ПОСТМОДЕРНИ СУБЈЕКТ

/in /by

Руководећи се кредом другачије него разумно, постмодернизам оспорава постојање субјекта, самства и идентитета, те неретко проповеда о смрти субјекта, смрти аутора, измештању ега или о растакању личног идентитета. Оно што је од субјекта преостало,
преиначено је у идеју о конструкту који је у процесу непрекидног преображаја, промене или
дезинтеграције, без постојане суштине и идентитета. Све побројано, у првом реду фрагментисаност, одсуство унутрашњости и децентрираност, одлике су аутентичног субјекта док
су, с друге стране, аутономија, центрираност, кохерентност, конзистенција или индивидуација ознаке друштвене и психичке патологије. Имагинација је такође подвргнута деконструисању и обезвређивању, те постмодерни аутори употребљавају израз имагинарно, будући да
он, за разлику од претходног, увек реферира на какав безлични ентитет. Док је имагинација субјективна, будући да обавезно подразумева аутора, субјекта или творца који продукује
представе, дотле се имагинарно не одликује ничим стваралачким, будући да је последица или
ефекат технолошким путем претходно размењених порука над којима субјект нема никакву
контролу. Имагинација се више не сматра креатором смисла и значења већ излишном или застарелом работом ума/субјекта који је и сам на посмртном одру. Мој есеј је својеврсни одговор
на де(кон)структивна схватања субјекта, идентитета и имагинације. Постмодернистичка
одбацивања традиционалног картезијанског схватања субјекта не воде нужно свеукупном
одустајању од идеја о самству и субјекту или њиховом потпуном негирању. Нешто од субјекта је преостало иза постапокалиптичког обрта, а на том нихилистичком дискурсу о субјекту и идентитету може се изградити пост-постмодерно схватање субјекта. Субјект – његово постмодернистичко негирање или нестанак – конституисан је у наративу, а ја држим да
управо оно што га укида или негира – наратив – може бити темељ обнове субјекта. Укратко,
самство и субјект за које се овде залажем засновани су на моделу наративног самства и идентитета, а који представља одговор њиховом посмодерном нихилистичком схватању.

ПРЕТКИЊЕ И НАСЛЕДНИЦЕ У ПРОЗИ МАРИЈАНЕ ЧАНАК

/in /by

У раду се анализира збирка прича Праматере новосадске ауторке Маријане Чанак из угла теоријских приступа који истражују питања рода, родних улога, вишеструкости и променљивости идентитета, еманципације, односа ’приватно-јавно’ и ’центар-(полу)периферија’, али и деконструкцију патријархата и феномен дискриминације жена у свим сферама друштва. Ових шеснаест прича посредују женски гласови из прошлости, којима ауторка приповеда женску историју преткиња и наследнице, која сопствено животно искуство прелама кроз гласове мајке, баба и других жена присутних у њеном животу. Ауторка пише о женама и женама, са свешћу да се другачије аутентични женски гласови не би ни чули. Заточене у маргинализованости, скрајнуте и сакривене од шире публике, награда и уважавања, ауторке исписују историју женске другости, женских идентитета и судбина. Женски гласови причају о прошлости, историји породица и поднебља тако тихо и ненаметљиво да их не бисмо ни чули да није чврсте воље ауторке да врати снагу и мудрост женским гласовима који су вековима потискивани и омаловажавани.

ФОРМА ЉУБАВИ – АПОЛОГИЈА ЛИЧНОСТИ

/in /by

У раду ћемо покушати да промислимо проблем тела и личности у научно-фантастичној романтичној драми Она (Her) америчког редитеља Спајка Џонза (Spike Jonze) у светлу хришћанске антропологије и теологије личности. Џонзово уметничко дело разумемо као студију случаја везану за конкретне консеквенце појединих феномена постмодерног друштва, као што су отуђење, усамљеност или емотивна нестабилност. Редитељ и сценариста у свом филму предочава све актуалнија питања цивилизацијске, али и појединачне везаности за високе технологије у различитим аспектима живота.

YUGOSPOTTING У РЕГИОНАЛНОМ ХИП-ХОПУ

/in /by

Циљ овог чланка је истраживање значења и особине реп текстова кроз реконструкцију концепта заједничког идентитета међу реперима бивше Југославије у новом над-националном социјалном контексту. Овај рад анализира видове изражавања припадности заједничком и генерацијском знању. Пост-југословенски регионални реп има заједничку публику која није ограничена државним границама. Главни извори овог чланка су реп текстови са социјално-политичком поруком који су, већином, написани од стране репера рођених током 1970-их и 80-их година, због чега су повезани и са југословенским и са постјугословенским хронотопом, док је највећи део њихове публике рођен у постјугословенском амбијенту. Радна хипотеза је да репери користе културу хип-хопа и своје генерацијско знање („југо-знање”) као начин повезивања са својом публиком, те тако стварају нову културолошко-идентификациону подлогу која више одговара новом, тј. новим контекстима, супростављеним званичним културолошким политикама новонасталих држава. Ово се постиже коришћењем музичког знања и искустава југословенских генерација кроз семпловање и интеретекстуалност, чиме се стварају важне основе за културну идентификацију будућих генерација у Региону (што је у супротности са званичним политикама новонасталих држава). Овај чланак се методолошки везује за концепте језичког и културног идентитета, „југославизма”, генерације, a користи реп лирку следећих реп уметника из Босне, Хрватске и Србије: Еdo-Maajka, Elemental, TBF, и Марчело.

ОД КУЛТУРЕ ДИЈАЛОГА КА ДИЈАЛОШКОЈ КУЛТУРИ

/in /by

Концепт културе дијалога настојим да сагледам с обзиром на три аспекта: најшири политички и историјски контекст; потенцијал који хришћанска теолошка мисао представља у том погледу, а који углавном није видљив у јавном дискурсу хришћанских заједница; актуелну праксу културе дијалога у њеном доминантном оквиру који се поклапа са границама медијског простора. Коначни циљ је да се концепт културе дијалога покуша осмислити у перспективи његове отворености ка, у философском и антрополошком смислу, широј и дубљој замисли дијалошке културе или културе као дијалогa.

ВАЉЕВО У ПОТРАЗИ ЗА ИДЕНТИТЕТОМ

/in /by

Циљ рада је да се уочи развој идентитета града Ваљева. У истраживању би требало уочити историјски развој града, као и спољње утицаје на њега. То могу бити и неки већи градови који се налазе у близини Ваљева, као што је Београд. У писању би требало истаћи оно што је иманентно и карактеристично за сам град, и по чему се он разликује од других градова у свом окружењу. Препознати битне историјске трeнутке у његовом развоју, институције и људе. На крају би требало изнети и процену његовог развоја (напредак, назадак или стаганација) и који су то ресурси које поседује град и његово окружење.