Публикације

ИМА ЛИ ПОСТХУМАНОГ ПЕРФОРМЕРА

/in , /by

Предмет расправе у овом тексту биће питања трансгресије и субверзије (људског) тела које се јављају у ситуацији технолошки генерисаног извођења. Најпре ћу извести историјско-теоријску контекстуализацију дигиталног окружења у односу на које се ова померања дешавају, а потом ћу изложити примере сајберформанса, дигиталног перформанса и техноперформанса, који проблематизују однос технологије и тела извођача. У централној расправи ћу се фокусирати на проблем постхуманог или (не)хуманог извођача кроз концепт који називам дигитални антропоморфизам. Суочење живог тела/извођења и технолошки посредованог извођења постаје важна пракса за разумевање дисконтинуитета између човека и машине. Стога ће питања позиције и функције живог извођача као субјекта и објекта извођења у контексту дигиталног перформанса и перформанса у сајбер-простoру бити испитана на следећим нивоима: а) однос између живог тела и тела аватара као извођача; б) извођење киборга; в) извођење компјутера.

ПОД МАСКОМ: РАЗВОЈ И ОБРАЗОВАЊЕ ОДРАСЛИХ ПУТЕМ ИЗВОЂЕЊА

/in /by

Рад има за циљ да укаже на значај игре и извођења за развој и учење у свим добима, како на раним дечјим узрастима, тако и код одраслог човека. Маска и играње маском се у том контексту јављају као један од могућих реквизита и начина фацилитације игре у образовном процесу. Извођење путем маске не само да подржава развојно учење, већ по себи представља развој у малом: са маском, уједно смо и оно што реално јесмо и оно што се претварамо да јесмо. На тај начин, маска може бити образовно средство, које се може користити у свим фазама образовног процеса, бити део тог процеса или служити да се он прикаже другима. Маска може бити унапред дата или израђена док процес траје, чинити једну од активности или служити да се активности сумирају и објaсне, а њена употреба зависи од сензибилитета оног ко води процес.

НОВОМЕДИЈСКА СЛИКА И ИЗВОЂАЧКЕ УМЕТНОСТИ: ВИДОВИ ИНТЕРАКЦИЈЕ

/in /by

У овом раду бавим се видовима интеракције између извођења и екранске слике, као и улогом нових медија у постдрамском театру. У контексту електронске репрезентације и репродукције извођачких уметности, која се у највећој мери своди на превођење у екранску слику, анализирала сам феномен екрана, његову генеалогију и позицију спрам тела посматрача и тела извођача. Узимајући за теоријско полазиште студије перформанса, а крећући се у дискурзивном оквиру постдрамског театра и екранске теорије, испитала сам могуће моделе интеракције новомедијске слике и извођења у области театра, перформанса и видео инсталације. Посебну пажњу посветила сам анализи односа екранске слике и тела извођача, при којем присутно тело постаје крајње одредиште, а фасцинација живим телом подразумева жудњу за оним што је иза оквира појавности. У том смислу осврнула сам се на питање етичке базе света медијске/екранске културе у односу на свет извођачких уметности и показала процесе којима употреба медијских технологија у извођачким уметностима омогућава симултаност и уношење неизвесности у статус реалности приказаног.