Публикације

ИНДИЈА КАО МОТИВ У СТВАРАЛАШТВУ ПЕТРА ЛУБАРДЕ

Један од најзначајнијих представника послератне српске модерне, Петар Лубарда, оставио је неизбрисив траг на југословенској ликовној сцени. Промена његовог ликовног израза истовремено је била и напор за померање граница ликовне слободе, што је напослетку био и логичан след међуратне модернистичке праксе. Венецијанско бијенале 1960. године и друга послератна самостална изложба у Београду 1961. били су значајни за овог аутора зато што су за последицу имали отварање нових излагачких могућности. Путовање у Индију је вероватно било резултат његове стабилне уметничке позиције, али и активног присуства на првој конференцији Покрета несврстаних. Радови настали у Индији и након повратка у Београд („Мотив из Индије I”, „Мотив из Индије II”, „Мотив из Индије III”, „Индијска ноћ”, „Са Индијског океана”, „Бик и облак”) резултат су стеченог искуства и откривају теме које су Лубарду интересовале крајем шесте и почетком седме деценије 20. века. Овој продукцији или својеврсном мини-циклусу заједничко је интересовање за боју која доминирa над организацијом слике, формом и композицијом, и нов сликарски материјал – нитро-лак, који уметник наноси на лесониту плочу и који пионирски покушава да савлада.

КУЛТУРА СЕЋАЊА И ЈАСЕНОВАЧКИ МУЧЕНИЦИ

У чланку су описана и анализирана два случаја праксе у култури сећања
на јасеновачке мученике. Филм Дара из Јасеновца привукао је велику пажњу, пости-
гавши високу гледаност, али је, уједно, произвео и оштре негативне реакције дела
јавности. С друге стране, изложба Јасеновац, логор смрти, земља живих код најши-
ре публике прошла је не особито запажено, мада су реакције оних који су изложбу
видели биле позитивне. И један и други пројекат почивао је на идеји „да се открије
име и лице жртве”, оба су уживала финансијску помоћ официјелних тела, али реак-
ција јавности на њих била је различита. Разлог je свакако и природа медија, будући
да је филм, у односу на камерну изложбу, далеко утицајнији на обликовање свести и
расположења широке публике. Међутим, не може се занемарити, када је реч о рецеп-
цији, ни инсистирање другог пројекта на катарзи и помирењу – при чему је снажно
изражена управо хришћанска, новозаветна идеја покајања и васкрсења. Изразита
нерелигиозна димензија савремене филмске индустрије, међутим, предупређивала
је да се овакав приступ можда примени и на Дару из Јасеновца. Ипак, и такав угао
уметничке рефлексије није без контроверзи, будући да отвара морална, па и дру-
штвена питања учешћа друге стране у превазилажењу наше колективне трауме.

ИЗЛОЖБА НОВЕ НЕМАЧКЕ АРХИТЕКТУРЕ У БЕОГРАДУ 1940. ГОДИНЕ

У корпусу изложби архитектуре које су обележиле међуратни период српске архитектуре, велику пажњу привукла је изложба Нове немачке архитектуре, која је одржана у Београду октобра 1940. године. Била је то прва изложба немачке национал-социјалистичке архитектуре у иностранству. Учешће у организационим активностима узео је сам врх југословенских власти са кнезом Павлом, као покровитељем исте. Програмски део изложбе припремио је арх. Алберт Шпер, као инспектор јавних радова престонице Рајха, а по директивама министра спољних послова Рибентропа и министра пропаганде Гебелса. Изложба је привукла велику пажњу стручне и шире јавности, а о њој је исцрпно извештавала дневна штампа. У раду су протумачени друштвени, културни и политички аспекти ове архитектуре и њен пријем у српској и југословенској архитектури.