Публикације

ОСВРТ НА КАТАЛОГ КУЛТУРА СРБА У САРАЈЕВУ 1468–1941 И ИСТОИМЕНУ ИЗЛОЖБУ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ

/in /by

Након више од две године опсежних истраживања, изложба „Култура Срба у Сарајеву 1468–1941” аутора Јелице Рељић, др Миљане Матић, др Владимира Радовановића и Александра Марковића и истоимени студијски каталог приређивача Јелице Рељић и др Мирослава Перишића у издању Државног архива Србије и Архива Босне и Херцеговине, угледали су светлост дана. У тексту
је дата детаљна анализа изложбене поставке која је 20. фебруара 2025. године отворена у Административном центру Владе Републике Српске у Источном Сарајеву. У ишчекивању отварања изложбе у Београду, дат је и осврт на каталог, његову форму и садржину и значај самог пројекта. У уводном делу, говори се о стратешкој визији Државног архива Србије на сређивању и заштити архивске грађе српског порекла ван граница Србије. Кроз анализирање честог става о архивима као „затвореним” установама, намеће се закључак да задатак архива није само да заштити архивску грађу, већ да је учини и доступном јавности, из чега
произилази мишљење да је публиковање архивске грађе највиши вид заштите. Пажљиво анализирајући „Реч приређивача” каталога „Култура Срба у Сарајеву 1468–1941”, долази се до одговора на питање одакле идеја да се крене у рад на овом, тематски и обимом изазовном пројекту, али и до сазнања са каквим су се препрекама и новим сазнањима приређивачи и аутори текстова суочили током процеса рада и како су се, првобитно планирана архивска истраживања, проширила на истраживање целокупне историје и културе Срба у Сарајеву. Потом се детаљно описује изложбена поставка и анализирају се одабрани делови, уз упоредно читање каталога. На самом крају текста, дат је осврт на значај изложбе и каталога за културну и научну јавност, али и за целокупно српско културно наслеђе узимајући у обзир да они представљају доказ о трајању народа на једном простору обухватајући период дуг скоро пет векова.

ИНДИЈА КАО МОТИВ У СТВАРАЛАШТВУ ПЕТРА ЛУБАРДЕ

/in /by

Један од најзначајнијих представника послератне српске модерне, Петар Лубарда, оставио је неизбрисив траг на југословенској ликовној сцени. Промена његовог ликовног израза истовремено је била и напор за померање граница ликовне слободе, што је напослетку био и логичан след међуратне модернистичке праксе. Венецијанско бијенале 1960. године и друга послератна самостална изложба у Београду 1961. били су значајни за овог аутора зато што су за последицу имали отварање нових излагачких могућности. Путовање у Индију је вероватно било резултат његове стабилне уметничке позиције, али и активног присуства на првој конференцији Покрета несврстаних. Радови настали у Индији и након повратка у Београд („Мотив из Индије I”, „Мотив из Индије II”, „Мотив из Индије III”, „Индијска ноћ”, „Са Индијског океана”, „Бик и облак”) резултат су стеченог искуства и откривају теме које су Лубарду интересовале крајем шесте и почетком седме деценије 20. века. Овој продукцији или својеврсном мини-циклусу заједничко је интересовање за боју која доминирa над организацијом слике, формом и композицијом, и нов сликарски материјал – нитро-лак, који уметник наноси на лесониту плочу и који пионирски покушава да савлада.

КУЛТУРА СЕЋАЊА И ЈАСЕНОВАЧКИ МУЧЕНИЦИ

/in /by

У чланку су описана и анализирана два случаја праксе у култури сећања
на јасеновачке мученике. Филм Дара из Јасеновца привукао је велику пажњу, пости-
гавши високу гледаност, али је, уједно, произвео и оштре негативне реакције дела
јавности. С друге стране, изложба Јасеновац, логор смрти, земља живих код најши-
ре публике прошла је не особито запажено, мада су реакције оних који су изложбу
видели биле позитивне. И један и други пројекат почивао је на идеји „да се открије
име и лице жртве”, оба су уживала финансијску помоћ официјелних тела, али реак-
ција јавности на њих била је различита. Разлог je свакако и природа медија, будући
да је филм, у односу на камерну изложбу, далеко утицајнији на обликовање свести и
расположења широке публике. Међутим, не може се занемарити, када је реч о рецеп-
цији, ни инсистирање другог пројекта на катарзи и помирењу – при чему је снажно
изражена управо хришћанска, новозаветна идеја покајања и васкрсења. Изразита
нерелигиозна димензија савремене филмске индустрије, међутим, предупређивала
је да се овакав приступ можда примени и на Дару из Јасеновца. Ипак, и такав угао
уметничке рефлексије није без контроверзи, будући да отвара морална, па и дру-
штвена питања учешћа друге стране у превазилажењу наше колективне трауме.

ИЗЛОЖБА НОВЕ НЕМАЧКЕ АРХИТЕКТУРЕ У БЕОГРАДУ 1940. ГОДИНЕ

/in /by

У корпусу изложби архитектуре које су обележиле међуратни период српске архитектуре, велику пажњу привукла је изложба Нове немачке архитектуре, која је одржана у Београду октобра 1940. године. Била је то прва изложба немачке национал-социјалистичке архитектуре у иностранству. Учешће у организационим активностима узео је сам врх југословенских власти са кнезом Павлом, као покровитељем исте. Програмски део изложбе припремио је арх. Алберт Шпер, као инспектор јавних радова престонице Рајха, а по директивама министра спољних послова Рибентропа и министра пропаганде Гебелса. Изложба је привукла велику пажњу стручне и шире јавности, а о њој је исцрпно извештавала дневна штампа. У раду су протумачени друштвени, културни и политички аспекти ове архитектуре и њен пријем у српској и југословенској архитектури.