Публикације

ПОСТ-ПОСТМОДЕРНИ СУБЈЕКТ

/in /by

Руководећи се кредом другачије него разумно, постмодернизам оспорава постојање субјекта, самства и идентитета, те неретко проповеда о смрти субјекта, смрти аутора, измештању ега или о растакању личног идентитета. Оно што је од субјекта преостало,
преиначено је у идеју о конструкту који је у процесу непрекидног преображаја, промене или
дезинтеграције, без постојане суштине и идентитета. Све побројано, у првом реду фрагментисаност, одсуство унутрашњости и децентрираност, одлике су аутентичног субјекта док
су, с друге стране, аутономија, центрираност, кохерентност, конзистенција или индивидуација ознаке друштвене и психичке патологије. Имагинација је такође подвргнута деконструисању и обезвређивању, те постмодерни аутори употребљавају израз имагинарно, будући да
он, за разлику од претходног, увек реферира на какав безлични ентитет. Док је имагинација субјективна, будући да обавезно подразумева аутора, субјекта или творца који продукује
представе, дотле се имагинарно не одликује ничим стваралачким, будући да је последица или
ефекат технолошким путем претходно размењених порука над којима субјект нема никакву
контролу. Имагинација се више не сматра креатором смисла и значења већ излишном или застарелом работом ума/субјекта који је и сам на посмртном одру. Мој есеј је својеврсни одговор
на де(кон)структивна схватања субјекта, идентитета и имагинације. Постмодернистичка
одбацивања традиционалног картезијанског схватања субјекта не воде нужно свеукупном
одустајању од идеја о самству и субјекту или њиховом потпуном негирању. Нешто од субјекта је преостало иза постапокалиптичког обрта, а на том нихилистичком дискурсу о субјекту и идентитету може се изградити пост-постмодерно схватање субјекта. Субјект – његово постмодернистичко негирање или нестанак – конституисан је у наративу, а ја држим да
управо оно што га укида или негира – наратив – може бити темељ обнове субјекта. Укратко,
самство и субјект за које се овде залажем засновани су на моделу наративног самства и идентитета, а који представља одговор њиховом посмодерном нихилистичком схватању.

ФИЛМСКЕ ЛОКАЦИЈЕ КАО МЕСТА СЕЋАЊА

/in /by

У раду се локације снимања филмова анализирају као места сећања у смислу у ком их је дефинисао Пјер Нора. Будући да су ове локације у филмовима неретко дигитално модификоване и побољшане, поставља се питање на који начин их публика перципира у биоскопској сали и када се нађе in sity, те у којој мери запамћена филмска слика условљава доживљај реалног простора, и на који начин посета филмским локацијама повратно делује на то како посетиоци памте и замишљају вољени фикционални свет. Филмовима индуковане менталне представе, у спрези са планским брендирањем, од постојећих географских дестинација стварају места сећања глобалне популарне културе, која утичу како на менталне, тако и на стварне топографије. Као илустративан пример преплитања имагинарних и стварне географије узете су рецентне екранизације Толкинових дела Господар прстенова и Хобит, реализоване у режији Питера Џексона, и њиховим снимањем узроковано мапирање и денотирање Новог Зеланда као „дома Средње земље”. Ови процеси се сагледавају кроз призму памћења и имагинације, а на основу резултата анкете Visiting Middle-earth реализоване путем интернета у периоду 19. 5 – 19. 6. 2020. Анкета је била намењена туристима који су посетили локације снимања поменутих филмова на Новом Зеланду и сакупљено је 705 одговора чија се прелиминарна анализа износи у раду.