Публикације

ПУТОВАЊЕ КРОЗ СРЕДЊЕ ГОДИНЕ – ЛИЧНИ И КОЛЕКТИВНИ АСПЕКТИ

/in /by

У раду се анализирају изазови и промене које настају уласком у средњеживотно доба. Ова развојна фаза често се препознаје као кризна и захтева
да се упустимо у процес интроспекције и конфронтације са извесним ограничењима која, ако се прихвате, могу водити ка целовитијем и смисленијем животу. Средње доба посматрамо кроз процес индивидуације као сржне тачке Јунгове
психологије. Бавимо се личним, али и колективним, односно културолошким аспектима транзиције средњег доба. Разматрамо три фазе кроз које се овај процес може описати и разумети: фазу сепарације, лиминалности и реинтеграције. Кроз рад пратимо и архетипски, односно универзални, транскултурални аспект ових примена и то посредством анализе два мита о Хермесу и Аполону
и о Персефони и Деметри. Симболика и наратив ових митова могу се схватити као метафoрички опис транзиције средњег доба. Разматрамо их као лиминалне, креативне и трансформационе процесе који нас воде ка повезивању са дубљим, трасперсоналним, односно колективним слојевима психе. Разрешење кризе средњег доба може водити потпунијем психолошком, као и духовном развоју.

СПИРАЛА И СПИРАЛНИ ПУТ КАО МОГУЋИ СМИСАО ИНДИВИДУАЦИЈЕ – ХРИШЋАНСКО ВИЂЕЊЕ

/in /by

Процес упознавања себе (Gnothi s’eauton) дуг је и трајан је процес индивидуације и/или обожења. Постепено и мучно издвајање С(с)себе (Сопство) из спољашње средине и спољашњег утицаја (Хајдегеров појам Се), тражење С(с)ебе као Личности – на путу од индивидуе до личности – могао би се, нешто смелијим поступком, назвати – спирални пут. Спирала (грчка реч) се дефинише као крива линија (завојница, завијутак, окука) која чини низ све већих завијутака око једне тачке у равни. Ова тачка би се могла означити и као жижа (средиште, жариште, центар) или као оса, замишљена средишна права линија око које се окреће чврсто тело. У математици спирала је крива у равни која бесконачно много пута обилази неку утврђену тачку. Спирала хиперболично (који припада хиперболи) представља криву која се, с једне стране неограничено приближава тачки О (асимптотска тачка), а са друге, једној правој асимптоти која је паралелна поларној оси. То је права која се према кривој линији односи тако да се њих две, ако се продужују, све више приближавају једна другој, али се никад не додирну. Зар нас ова задивљујућа слика асимптоте не подсећа на однос Човека и Бога?