Публикације

КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ И ДОСТИГНУТИ СТЕПЕН ДЕМОКРАТИЈЕ У СРБИЈИ

Овај рад се бави проучавањем фактора који су утицали на однос између постојећег културног обрасца и нивоа развијености демократије у Србији, и феномена који су кључни за појам и функционисање демократије. Разумевање односа демократије и културе може помоћи у доношењу одлука које би имале утицаја у овој области. Демократија је реч коју често чујемо и употребљавамо а да се при томе заборавља да демократија почива на развоју културе, тако да данас „de facto” демократија постоји само формално и декларативно, јер без суштинског утицаја културе нема ни демократије. У ери масовне потрошње и масовне комуникације, обележеној опадањем или нестанком великих идеја и идеологија, десила се промена вредносне димензије културе. Култура је предодређена променама које могу бити узроковане друштвеним догађајима, иновацијама и другим утицајима у друштву. Основни проблем недовољног развоја културе у Србији није технолошке природе, то нису велике количине угљен-диоксида, глобално загревање, отпад, то су симптоми проблема. Проблем јесте у култури и у начину размишљања.

КУЛТУРНА ПОЛИТИКА У ТЕОРИЈИ

У овом раду дата је дефиниција културне политике и укратко представљена историја систематског и организованог бављења културом. Највише пажње посвећено је различитим теоријским приступима проучавању културне политике и, у ту сврху, конструисан је аналитички инструмент којим се класификују могуће теоријске перспективе. У другом делу рада разматрани су учинци интервенција у области културе, перспективе културног развоја и нови изазови с којима се суочавају протагонисти културне политике, али и теоретичари који се њом баве.

ПОПУЛАРНА КУЛТУРА И ЕТИКА

Захваљујући својој форми и каналима дистрибуције, популарна култура има могућност да представи компликована и етички релевантна питања демографски и географски широком кругу публике. Када се у популарној култури појави аутор као што је Дејвид Сајмон, и кроз уметнички изазован поступак постави суштинска питања о неједнакости, слободи и друштвеној правди, али и о колективној моралној одговорности институција, увиђамо да његова одбрана обесправљених отвара различита питања. Кроз причање прича о савременом америчком друштву, Сајмон тврди постојање колективне одговорности институција. На студији случаја двеју телевизијских серија, Доушници и Треме, указујемо на ставове аутора који кроз фикцију сликају (не)моралност и (не)одговорност институција, појединаца, политике.

РАЗГОВОР СА Ж. П. САРТРОМ: РИЗИК СПОНТАНОСТИ И ЛОГИКА ИНСТИТУЦИЈЕ