Публикације

СTРATEШКА ПОЛИТИЧКА КОМУНИКАЦИЈА У ДНЕВНОЈ ШТАМПИ СРБИЈЕ

/in /by

За традиционално новинарство се говорило да грађанима отвара “прозоре у свет”. Након открића интернета и бројних конвергентних платформи може се констатовати како је поглед кроз медијске прозоре све замућенији, јер повећање броја и величине окана рађа сумњу у стварност која се приказује. Анализирајући садржај тиражне и утицајне дневне штампе у Србији, аутор истражује сферу сазнајног комуницирања, са фокусом на њен значај у креирању политичке културе. У савременој пракси субјекти јавног мњења су политички актери (од партија до цивилног друштва), власт (од владе до државне администрације), медији (од масовних до друштвених мрежа), и грађани (од појединаца до политичке јавности). Штампа у Србији се неумерено посипа златном прашином ПР служби и агенција, посредујући стварност у којој политички естаблишмент неумерено нуди обрасце успеха, спиноване представе о сопственом значају и моћи. После робовања у ауторитарном режиму псеудодемократске власти сматрају нормалним да се и оне окористе комуникационим посредницима, форсирајући садржаје којима промовишу све агресивнији политички клијентализам. Променљива природа истине садржана у различитим интерпретацијама реципијената, међу идеолошко и културно различитим читаоцима, води напуштању начела новинарске професионалности и преласку у сферу инфозабаве, у којој вести немају карактер јавног добра, већ обичне робе коју поседују најбогатији и најмоћнији појединци.

НОВИНАРСТВО ИЛИ ПР – СТВАРНОСТ ИЛИ ПРИВИД

/in /by

Ако је новинарство некада отварало “прозоре у свет”, данас се може рећи како је поглед кроз њих све мутнији, јер повећање броја и величине окана рађа сумњу у истинитост стварности која се приказује. У раду, аутори анализирају садржај тиражне и утицајне дневне штампе у Србији, указујући на њен значај у креирању политичке културе. Тренд који се јасно уочава истиче растући утицај политичких странака, тајкуна и оглашивача, док се интереси радника, мањинских група или опозиције маргинализују. Криза домаће штампе све чешће се брани последицама пропасти глобалне економије или експлозивним дејством интернета, док губитак кредибилитета или професионалних стандарда ретко ко помиње. Новине у Србији се неумерено посипају златном прашином ПР служби и агенција, посредујући стварност у којој политичари и естрада нуде обрасце успеха, представе о вечитом лидерству и лаком богаћењу. Све мањи број запослених у редакцијама и све краћи рокови производње информација значе отварање празног простора у који спремно и навалентно улећу обучени ПР стручњаци, спин мајстори и лобисти, пласирајући садржаје којима истичу све агресивнији политички клијентализам. У суровим условима тржишног приступа и новинарство се неосетно мења, све више личећи на пропагандне летке или огласне табле политичких ментора, добро скривених тајкуна или маркетиншких монополиста. Променљива природа истине садржана у различитим интерпретацијама реципијената, међу идеолошко и културно различитим читаоцима, води напуштању начела новинарске професионалности и преласку у сферу инфозабаве, у којој вести немају карактер јавног добра, већ обичне робе коју поседују најбогатији и најмоћнији појединци.