Публикације

PRILOG RAZJAŠNJENJU ODNOSA NA RELACIJI NOVINAR – PR: SА DRUGE STRANE BARIKADE

Novinarskoga angažmana u medijima uopće, nažalost, svakim danom je sve manje i manje. Da li je novinarstvo zapalo u depresiju. Inertnost sedme sile otvorila je prostor novacima, specijalistima za odnose s javnošću koji će vam tokom dana poslati na stotine, već gotovih, informacija. Vaše je samo da ih proslijedite do publike. Osvrnuti se, posebno, na ono što je, nažalost, postalo novi, izmišljeni novinarski žanr, a to je saopštenje za štampu. U poratnom razdoblju Bosne i Hercegovine, događa se i to da jedan TV Dnevnik traje 70 minuta a od toga 55 minuta zauzimaju saopštenja za štampu. Saopštenja šalju: stranke, predstavnici ženskih udruženja, unije vojnih invalida i raznorazne skupine građanina. Pravo da se čuje i druga strana, u ovakvim slučajevima, ne postoji. Kako odvojiti Komunike (saopštenje za štampu o radu određene javne institucije ili organizacije) od onoga što je najčešće prozivka druge političke stranke, naša reakcija na događaj ili dešavanja koja s našim djelatnostima nemaju veze… Kako probuditi novinare iz letargije, u kojoj na izvjestan način i uživaju, jer informacije stižu svakodnevno, a oni se oko toga ne moraju puno truditi. O tačnosti i vjerodostojnosti podataka, koji nam stižu na ovakav način, mnogi i ne razmišljaju. Mnogo se toga promijenilo u nekoliko posljednjih decenija, pa smo došli do tačke kada je i do 60% objavljenih informacija ništa drugo do proizvod PR radionica. Sljedeće pitanje, stoga, je – gdje je nestalo novinarstvo. Ili bolje reći, gdje su nestali novinarska odgovornost i angažman. Obrazovni sistem je bitan. U našem regionu tek činimo prve korake u institucionalizovanoj edukaciji PR-ova, a što se tiče novinarske edukacije – tu bismo trebali napraviti dobru reviziju. Novinarstvo ne mora odumrijeti. Ono može ići naprijed, ali uz više profesionalnog truda i odgovornosti. I više spremnosti na saradnju sa onima „sa druge strane barikade“

КРИВОКЛЕТСТВО КАО ПРОКЛЕТСТВО ИСПОВИЈЕСТИ

Рад се бави проблемом истине у књижевности из перспективе постмодернистичке исповијести. Настоји се проблематизовати модел аутентичности истине у књижевности, односно показати проблематичност категорије искрености у жанру који искреност узима као своју основну претпоставку. Постмодернистичка релативизација истине у књижевности није заобишла ни искреност као залогу истине у књижевности, стога је пажња посвећена нарочито постмодернистичким увидима у ова питања. Иако ни теорија ни књижевноумјетничка пракса у постмодерни не нуде коначно рјешење, с обзиром на своју природу, оне јасно показују сва слаба мјеста модела истине у књижевности попут овог. Са друге стране, а што је овдје важније, супротстављају се сваком покушају успостављања тотализације значења и монопола над истином у књижевности. Постмодернистички став према истини у исповијести посматра се у односу на теорију деконструкције Ж. Дериде (Derrida) и приповијетку „Отисак срца на зиду” Б. Пекића из збирке Нови Јерусалим, као и у односу на експлицитне ставове ових аутора о истини у жанру исповијести.

СВЕТ И ИСТИНА КЊИЖЕВНОСТИ: КАМИЈЕВ НАГОВОР НА ПОМИРЕЊЕ

Чланак настоји да Камијеву визију „исправљеног стварања”, с једне стране, мотивационо ситуира у књижевноидеолошке контроверзе његовог доба, а с друге, укаже на њено теоријско оправдање и естетско поткрепљење ослањајући се на, систематски неуобличене али бројне и експлицитне, рефлексије аутора о статусу књижевности и улози уметничке праксе. Закључује се да је наизглед колебљива Камијева позиција производ свесне одлуке – и њеног спровођења – да је превасходни задатак уметника да, у противставу према превратничким доктринама спасоносног решења, својом бунтовном најавом обзирног препорода у име правде и лепоте, разумева и стваралачки сведочи противречја властитог времена и заговара њихово, можда и недогледно, помирење.

ДОН ДЕЛИЛО: НА ТАЛАСУ РАЗУМЕВАЊА

Рад разматра проблем спознаје истине у романима Дона ДеЛила и покушава да покаже да се у делима овог аутора до истине никада не долази посредством чињеница, историјских докумената и прича, већ да се истина указује на необјашњив, мистичан начин док су ликови у стању екстазе. Истина се најчешће спознаје колективно, када се чини да широке масе људи повезује невидљива сила која им изненада омогућава приступ пољу знања, а продужена рука ове невидљиве силе су медији који имају моћ да ДеЛилове јунаке доведу у стање слично религијском трансу. Рад ће покушати да дефинише и улогу уметника и уметничке продукције, који имају кључну улогу у померању граница спознаје истине у ДеЛиловом стваралаштву.

КЊИЖЕВНОСТ, ИСТИНА И ЦЕНЗУРА

У раду се истражује однос књижевности и истине полажењем од претпоставке да овај однос у великој мери одређује данашњи интерес публике за одређено дело, интерес књижевне критике и маркетиншке промоције. На примеру листе најчитанијих књига у 2013. години показaно је у којој мери самопредстављена истина дела утиче на интерес публике али и у коликој мери очекивање познате истине обликује дела. У закључку рада долази се до става да истина на себе преузима својеврсну улогу цензуре колико и аутоцензуре дела у настајању.

ZAŠTO SI MI LAGAO – LAŽ I TRAUMA U ROMANU ČRNA MATI ZEMLA KRISTIANA NOVAKA

Rad propituje koncept laži i laganja kao autoterapeutskog čina na način na koji ga prikazuje Kristian Novak u svome romanu Črna mati zemla. Složenost filozofskog koncepta istine (i laži) Novak ilustrira heterogenom strukturom romana koji se sastoji od pet akronološki poredanih poglavlja koja se bave različitim inačicama istine, ili, točnije, prikazuju kako se protagonistova egzistencijalna istina mijenja ovisno o tome tko je percipira i interpretira, i kada. Složenost odnosa između istine i laži dodatno komplicira autorovo poigravanje različitim žanrovima i(li) vrstama teksta – od prikaza znanstvenih istraživanja, preko čiste fikcije koja govori o životu odraslog protagonista do pseudoautobiografskog prikaza života protagonista-dječaka. Laž paralelno figurira kao kreativni i destruktivni element: izmišljanje je temelj književnog stvaralaštva (i Novak i njegov protagonist su pisci čime se ostvaruje neka metatekstualna veza romana kao fikcionalne tvorevine sa stvarnošću) i jedini način na koji se protagonist – dječak uspijeva nositi s proživljenom traumom, a istodobno laganje i život u izmišljenom svijetu podrivaju psihičku stabilnost Matije-dječaka i uništavaju ljubavnu vezu odrasloga Matije.

КОНСЕНЗУС КОМПЕТЕНТНИХ ДИСКУТАНАТА – МЕДИЈСКА ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ИСТИНЕ

Почев од језичко-аналитичке филозофије која као истину истиче ‘консензус постигнут у кругу компетентних дискутаната’ у једном контексту и временском периоду, преко варијанте дијалога у коме је пошиљалац поруке спреман да изнесе истину, али и да оповргне супротстављени исказ што говори да нема апсолутне, већ парцијалне истине, до медијске интерпретације која истиче истинитост поруке као стандард професије показало се да је достизање истине још једна неостварена амбиција. Интерпретација стварности у друштву медијског спектакла која је у потпуности испунила слободно време медијске публике, у глобалном окружењу проширила је своју понуду медијски обликованих манипулативних форми. Иако се чинило да ће медијске представе које су укинуле дијалог, посустати пред интернет комуникацијом, догодило се да је интеракција постала привид дијалога. Рад се бави преиспитивањем начина медијске интерпретације истине у медијски посредованој стварности друштва спектакла, цивилизације слике у индустрији забаве и снова.

АНТИСЕМИТСКИ ДИСКУРС И ОДБАЦИВАЊЕ ТРАГАЊА ЗА ИСТИНОМ

У тексту под циничним насловом “Прилог критици антисемитизма”, Зоран Кинђић заправо настоји да одбрани класичне антисемитске ставове. Оптужује ме за прихватање идеологије политичке коректности; сматра да је моје схватање антисемитизма прешироко и да непријатељства и мржње према Јеврејима у његовим текстовима нема. Тврди, међутим, да се већина јеврејског народа сагласила да Исус буде разапет на крсту. Тражио је да изнесем аргумент да су његови ставови самоочигледно антисемитски и износио аргументе који су требали да покажу противречност између мог веровања да је Исус из Назарета Месија и моје критике хришћанског антисемитизма. Пошто сам предложио тражени аргумент, он ми, у следећем чланку, под насловом “О некоректности заступника политичке коректности”, пребацује што сам се у одговору фокусирао искључиво на давање аргумента да су његови ставови антисемитски, и што се нисам осврнуо на његову критику наводне противречности моје позиције. Овим су, сматра Кинђић, сви његови аргументи практично доказани. Устврдио је и да немам права да их накнадно размотрим. У овом раду то ипак чиним. Показујем да његови аргументи о противречности моје позиције ништа не доказују, јер се у крајњој линији, базирају на његовом сопственом мнењу. Тврдњу да немам право да их анализирам означавам као одбацивање трагања за истином.

КРИТИЧКИ ОСВРТ НА РАЗЛИКОВАЊЕ ЗНАЊА И ВЕРЕ

Надовезујући се на полемику између Михаила Марковића и Александра Прњата, аутор доводи у питање уобичајено разликовање знања и вере. Као аргумент да се религија не своди на веру, он наводи феномен мистичког сазнања. Иако је надумно сазнање веома тешко достижно, јер подразумева превладавање ега, његова могућност оповргава сужавање знања на разумску сферу.