Публикације

ГЕНЕРАТИВНЕ УМЕТНОСТИ И ДИГИТАЛНЕ СЛИЧНОСТИ

У овом раду разматрају се аспекти генеративне вештачке интелигенције, напредног облика вештачке интелигенције који је оспособљен за креирање нових података и оригиналних садржаја попут текста, слике, аудио или видео-записа или музике, и који уз помоћ софистицираних модела тзв. машинског учења и генеративних супротстављајућих мрежа, учествује у културној
продукцији. У светлу генеративне уметности, за коју Лев Манович (Lev Manovich) сматра да подразумева истински нове културне артефакте са дотада непознатим садржајем, естетиком и стилом, посебно ћемо се фокусирати на примену генеративне вештачке интелигенције на филм. Разматрањем три парадигматична филмска примера сагледаћемо тачку деконструкције идеје филма као линерног са једне, и питање аутентичности, репрезентације и идентитета, са друге стране. У питању су документарни филм Ино (Eno) Гарија Хуствита (Garry Huswitt) из 2024. у коме вештачка интелигенција сваки пут монтира видео-материјал у реалном времену биоскопске пројекције, а потом и два остварења која проблематизују интеграцију дигиталних ликова у филмску слику испитујући импликације тзв. дигиталне сличности – епизода Џоан је грозна (Joan is Awful) дистопијске серије Црно огледало (Black Mirror) из 2023. и играно-анимирани филм Конгрес (Congress) Арија Фолмана (Ari Folman) из 2013. године.

O СМИСЛУ УМЕТНОСТИ И КУЛТУРЕ

У раду се критички промишља теоријска и практична разлика између „оригинала” и „копије” уметничког дела у светлу доминантних праваца мишљења о културним и креативним индустријама. Један правац се односи на Франкфуртску критичку теорију, а други на теорију уравнотежења деловања савремене европске теорије културне политике. Прва фаворизује аутентичност уметности и дуализам оригинал-копија, док се друга критички односи према већини савремених друштвених дихотомија у области културе и уметности и разрешава дилему о смислу културе и уметности. Истраживање полази од претпоставке да дилеме проистичу из неодрживих дихотомија, нарочито ако се посматрају у светлу дигитализације која додатно подстиче критичко пропитивање разлога „за” и „против”. Оно је смештено у контекст компаративистичке теорије демократске транзиције и консолидације и посебно се односи на Србију која се налази на прелазу из завршне фазе транзиције у демократски консолидовано друштво.

ГРАД И КУЛТУРА

У тексту се третира питање града као културолошког феномена. Заступљене су релевантне теорије градова, како домаћих тако и страних аутора, у контексту промишљања града – у распону од његове „смрти“, рушевина и лаганог одумирања, па све до утопијских визија града као „органа љубави“. Овим радом је, такође, покренута дилема у вези утврђивања темељних вредности града, а која се тиче анализе противприродног, урбаног техноокружења, с једне стране, и грађана и њихових егзистенцијалних, лудичких и креативних потреба, с друге стране. Отуђеност и усамљеност, насупрот осећању топлине, припадности и блискости с градом и надаље представљају изазове како савременог града, тако и света културе, као и њему иманентног развоја нових урбаних простора и феномена.

СТВАРАЊЕ У ЗОНИ ИЗМЕЂУ МАСКЕ И МАСКИРАНОГ

У психолошком смислу маскирање, ситуација у којој један садржај бива заклоњен неким другим са којим стоји у изворном односу сродности, може да има развојно-креативни потенцијал. Носити маску у било ком смислу не значи нужно одрећи се аутентичности, јер управо кроз њу можемо открити пут у отворену зону између знака и означеног, динамични простор за изградњу идентитета – буди оно што ниси, да би постао оно што јеси. Идеје Јунга, Ленга, Бома, Вошбурна, Виготског и других аутора су анализиране са позиције односа између знака (маске) и означеног (лика). Појам отуђења је посматран као онтолошки расцеп између маске и лика, неаутентичне и аутентичне личности. Проширење научне парадигме које је изазвала квантна физика може се очитати у пољу трансперсоналне психологије и психологије свести у којима је човек схваћен као мултидимензионално, мултивременско биће, те је тако покретање сваке тачке личне свести истовремено покретање мрежне свести. Однос маска – лик постаје однос између квантних редова.

УТИЦАЈ ИНИЦИЈАЛНОГ ОБРАЗОВАЊА НА СТРУЧНЕ КОМПЕТЕНЦИЈЕ НАСТАВНИКА – УМЕТНИКА И НАСТАВНИКА – НЕУМЕТНИКА У НАСТАВИ ЛИКОВНЕ КУЛТУРЕ

Полазећи од различитих програмских садржаја матичних факултета за област уметности и програма учитељских факултета, као и компетенција које будући наставници стичу на овим студијским програмима, сагледаван је утицај фактора као што је иницијално образовање наставника на степен креативности, односно дивергентног, креативног мишљења, као и ликовно-обликовни аспекти који се сагледавају кроз цртеж, доводећи чињенице које су утврђене у однос са компетенцијама наставника – уметника (наставника ликовне културе) и наставника – неуметника (наставника разредне наставе) за реализацију васпитно образовних циљева, задатака, садржаја наставног предмета ликовна култура у основној школи и могућих реперкусија на креативни развој ученика. Истраживање је спроведено на узорку од три стотине тридесет два (332) наставника из тринаест (13) градова Србије. Карактеристике креативног, дивергентног мишљења праћене су на основу показатеља преузетих из стандардизованог истраживачког инструмента под називом: Модификовани креативни тест Вилијамса, а за праћење ликовно-обликовних аспеката цртежа креиран је посебан инструмент. На основу разлика које се јављају у погледу карактеристика ликовног израза и у зависности од иницијалног образовања у области ликовне уметности, односно ликовне педагогије, идентификоване су статистички значајне разлике између ове две популације указујући на потребу постављања нових хипотеза, посебно у даљим истраживањима компетенција запослених у образовању за остваривање примарних циљева наставног предмета ликовна култура, а посебно утицаја на креативни развој ученика у основној школи, као и иницијалног образовања и стицања компетенција за професију наставника у специфичним областима, као што је ликовна уметност.

БУДУЋНОСТ СРПСКОГ МЕДИЈСКОГ ПРОСТОРА – КРЕАТИВНО VS. КОМЕРЦИЈАЛНО

У савременом информатичком друштву, друштву знања, долази до снажне афирмације феномена културних, односно креативних индустрија које имају врло велики значај за економски, социјални, политички и општи развој друштва. Термин креативне индустрије може бити схваћен као својеврсна антиномија, јединство супротстављених појмова – креативно као одраз аутентичног, индивидуалног, уникатног, стваралачког чина и појам индустрије који собом носи унифицирану, масовну, схематску и континуирану десеминацију културних, уметничких, медијских садржаја. Дерегулација као феномен деведесетих, донела је европском медијском простору јасно разграничење јавних и комерцијалних медија. Разлике међу њима везане су и за питање у којој мери су креативно и комерцијално у медијском деловању у хармонији или сукобу, да ли а приори јавни емитери испуњавају предуслове да њихов програм буде у већој мери креативан, односно да ова компонента сасвим очекивано буде занемарена код комерцијалних емитера. Актуелна европска и домаћа пракса показују да ова констатација не мора да буде увек тачна, доследно и практично реализована, пошто се дешава да и комерцијални емитери делују примерено јавном сервису, односно да јавни медији заборављају да је њихов примарни циљ квалитет и задовољење свих потреба јавности, а не успех према комерцијалним параметрима. Отворено питање је колико ће се под утицајем креативних индустрија модификовати финансијски аспекти пословања медија, као и очекивања у смислу естетског и етичког аспекта њиховог програмског развоја.

КРЕАТИВНОСТ КАО ВРЕДНОСТ И КРЕАТИВНОСТ КАО ТРАНСЦЕНДЕНТАЛНА КАТЕГОРИЈА