Tag Archive for: креативност

У раду се критички промишља теоријска и практична разлика између „оригинала” и „копије” уметничког дела у светлу доминантних праваца мишљења о културним и креативним индустријама. Један правац се односи на Франкфуртску критичку теорију, а други на теорију уравнотежења деловања савремене европске теорије културне политике. Прва фаворизује аутентичност уметности и дуализам оригинал-копија, док се друга критички односи према већини савремених друштвених дихотомија у области културе и уметности и разрешава дилему о смислу културе и уметности. Истраживање полази од претпоставке да дилеме проистичу из неодрживих дихотомија, нарочито ако се посматрају у светлу дигитализације која додатно подстиче критичко пропитивање разлога „за” и „против”. Оно је смештено у контекст компаративистичке теорије демократске транзиције и консолидације и посебно се односи на Србију која се налази на прелазу из завршне фазе транзиције у демократски консолидовано друштво.

У психолошком смислу маскирање, ситуација у којој један садржај бива заклоњен неким другим са којим стоји у изворном односу сродности, може да има развојно-креативни потенцијал. Носити маску у било ком смислу не значи нужно одрећи се аутентичности, јер управо кроз њу можемо открити пут у отворену зону између знака и означеног, динамични простор за изградњу идентитета – буди оно што ниси, да би постао оно што јеси. Идеје Јунга, Ленга, Бома, Вошбурна, Виготског и других аутора су анализиране са позиције односа између знака (маске) и означеног (лика). Појам отуђења је посматран као онтолошки расцеп између маске и лика, неаутентичне и аутентичне личности. Проширење научне парадигме које је изазвала квантна физика може се очитати у пољу трансперсоналне психологије и психологије свести у којима је човек схваћен као мултидимензионално, мултивременско биће, те је тако покретање сваке тачке личне свести истовремено покретање мрежне свести. Однос маска – лик постаје однос између квантних редова.

У савременом информатичком друштву, друштву знања, долази до снажне афирмације феномена културних, односно креативних индустрија које имају врло велики значај за економски, социјални, политички и општи развој друштва. Термин креативне индустрије може бити схваћен као својеврсна антиномија, јединство супротстављених појмова – креативно као одраз аутентичног, индивидуалног, уникатног, стваралачког чина и појам индустрије који собом носи унифицирану, масовну, схематску и континуирану десеминацију културних, уметничких, медијских садржаја. Дерегулација као феномен деведесетих, донела је европском медијском простору јасно разграничење јавних и комерцијалних медија. Разлике међу њима везане су и за питање у којој мери су креативно и комерцијално у медијском деловању у хармонији или сукобу, да ли а приори јавни емитери испуњавају предуслове да њихов програм буде у већој мери креативан, односно да ова компонента сасвим очекивано буде занемарена код комерцијалних емитера. Актуелна европска и домаћа пракса показују да ова констатација не мора да буде увек тачна, доследно и практично реализована, пошто се дешава да и комерцијални емитери делују примерено јавном сервису, односно да јавни медији заборављају да је њихов примарни циљ квалитет и задовољење свих потреба јавности, а не успех према комерцијалним параметрима. Отворено питање је колико ће се под утицајем креативних индустрија модификовати финансијски аспекти пословања медија, као и очекивања у смислу естетског и етичког аспекта њиховог програмског развоја.