Публикације

МОДЕЛИ ГЕНЕРАЦИЈСКИХ ОДНОСА: ОД ИСТОРИЈСКИХ СУКОБА ДО ДИГИТАЛНОГ КОМПЛЕКСА

/in /by

Рад разматра облике односа између генерација и њихов потенцијални
допринос друштвеним променама или развоју потрошачког друштва. Описане су
наде критичких теоретичара у погледу користи сукоба генерација за друштвену
динамику, као и стрепње о дезинтеграцији друштва и пропасти пројекта модер-
не. Изложена су три ретроспективна модела генерацијских сукоба и анализирана
њихова могућа примена у дигиталном добу. Антички сократовски модел указује на
раздвајање генерација, проблем успостављања знања и феномен агресивне полемике.
То је анализирано на примерима Википедије као продукције знања и Твитера као
простора за грађанску дебату. Либерални локовски модел продубљава значај сукоба
генерација за либерализацију друштва, али применом сопствене педагошке теорије
носи опасности комодификације и експлоатације младих, што је описано на приме-
рима породичног медијског репертоара, неплаћеног рада корисника платформи и ко-
мерцијалне обраде података. Русоовски романтичарски модел наглашава еколошке
и романтичарске аспекте међугенерацијских односа, али потенцијал језичких игара
и еколошких покрета умањен је у тржишним оквирима дигиталне технологије.

КОРУМПИРАНА ТРАГЕДИЈА, ОТУЂЕНА УТОПИЈА

/in /by

Рад испитује дијалектику девијације, не само у смислу њене позитивне улоге у моралним конфликтима који карактеришу сваки друштвени развој, већ и као неконформистичку појаву која пре или касније постаје комодификована. На примеру филма „Голи у седлу” размотрени су индивидуалистички и социјални аспекти контракултуре, са фокусом на репресивно и десублиматорно практиковање слободе, правде и једнакости. Рад поставља питање да ли је контракултура, упркос првобитном слављењу отпадништва и социјалних експеримената, на крају завршила у кохабитацији са системом, тако што је постала маска саме друштвене доминације. Посматрајући идеолошке контрадикције „Голих у седлу”, испитана је естетска и асоцијална природа контракултурног идентитета, која је уместо у алтернативним и солидаристичким колективима кулминирала у патолошкој аутентичности и атомистичком друштву. У другом делу размотрена је и могућност напуштања капиталистичког друштва, која је у филму насилно спречена, док је у стварности контракултура интегрисана у систем, а њени радикални елементи одбачени или релативизовани. Као закључак се намеће занемаривање класног конфликта од стране постмодернистичке, културалне левице, која се неретко концентрисала на проширење мањинских права на уштрб неолибералног обезвређивања социјалних права. Филм најављује другачију врсту идеолошке хегемоније, где се унутар подређене класе, различите фракције сукобљавају, остављајући сам центар моћи недирнутим. Тиме девијација добија специфичну капиталистичку функцију.

ЦИНИЧНА ДИЈАЛЕКТИКА ПРОСВЕТИТЕЉСТВА СТЕНЛИЈА КУБРИКА

/in /by

Рад анализира обмањујуће и самообмањујуће аспекте друштва у филмовима Стенлија Кубрика, који илуструју проблеме просветитељства из перспективе критичке теорије и постструктурализма. Одисеја у свемиру налази основе ничеанских односа моћи у људској природи, што је темељ једнодимензионалног, хладноратовског друштва, у којем се обмањивање комуниста или сопствене популације оправдава вишим циљевима. Филм најављује и контракултурну опозицију, која је изложена критици у Пакленој поморанџи. Кубрик не прихвата класично виђење друге димензије. Ничеанска природа твори језик и понашање омладинских поткултура, а разликовање добра и зла реторички се релативизује. Агресивни јунак потом је изложен фукоовској затворској дисциплини, коју Кубрик критикује као одузимање слободне воље субјекта да доноси моралне одлуке. Забрана лагања и насиља, односно нормализација, ограничава слободу, али Кубрик показује да свирепост главног лика постаје и јавна врлина (у складу са Хоркхајмером и Адорном), искоришћена од друштвених елита. Кубрикова дијалектика просветитељства носи циничну импликацију да су неистина и насиље подједнако непријатељи и неизоставни делови просветитељства.

ДИСКУРЗИВНЕ ПРОМЕНЕ И ТЕНДЕНЦИЈЕ У ТЕОРИЈАМА ПОСТХУМАНИЗМА

/in , /by

Много након поструктуралистичке критике хуманистичког субјекта и инхерентних хијерархијских бинарних опозита, када је и сам појам (субјекат) доведен у питање и проглашен мртвим – појам субјективитета се враћа у оквиру теоријског правца постхуманизмa. На студији случаја Номадски Феминистички Субјекти, у контексту других постхуманистичких аутора, намера овог рада је да установи колико и на који начин се, ова формулација субјективитета удаљава од картезијанске логике. Мапирањем постхуманистичких теоријских тенденција у односу на концепт номадских субјеката, овај рад испитује специфичности и разлике у оквиру кровног појма постхуманизам.