КУЛТУРА СЕЛА ДАНАС – У НЕСТАЈАЊУ, ОПСТАЈАЊУ ИЛИ НАСТАЈАЊУ
Село и култура руралних средина, сем ретких примера, данас у Србији немају значајнију, а ни видљиву улогу како у погледу програмске репрезентативности, тако и у сфери креирања градских или регионалних културних политика. Деценијама занемаривано, углавном препуштено интуитивном нагону за одржањем традиције и парткуларним усвајањем савремених пракси, село је репрезент овдашњег дисконтинуитета (не)бриге о стратешком уређењу културе једне земље. Административно још увек у систематизацији наслеђеног система из времена демократизације културе никада се није опоравило од последица лоше изведеног модела културног дифузионизма на чему почива суштинска неповезаност са матичним градским језгрима и/или другим сличним заједницама. Анализа даје пресек увида у затечено стање у селима и насељеним местима у Панчеву, Лесковцу, Новом Саду и Краљеву, градовима који у систематизацији имају сеоске домове културе као установе културе чији је оснивач та јединица локалне самоуправе. Препознати као централна места кумулације локалног наслеђа, нове културне продукције и окупљања становништва, домови културе чак и у стању инфраструктурне и вредносне девастираности, али као носиоци снажног симболичког капитала установљавају нове облике друштвено-културних центара које би у будућности требало неговати и развијати у циљу функционалне децентрализације.
