Публикације

КУЛТУРНА ПАРТИЦИПАЦИЈА СТАРИЈИХ БЕОГРАЂАНА

/in /by

Старење становништва као феномен карактеристичан за све европске земље, намеће обавезу да се мерама јавне политике заштите права најстаријих, спречи њихова маргинализација и дискриминација и створе услови за равноправно учешће у свим сферама живота. У складу са тим, неопходно је креирати мере културне политике које ће омогућити услове за равноправно учешће
старијих у културном животу. У овом раду истражује се културна партиципација старијих Београђана, посебно њихова културна интересовања, приватна и јавна културна потрошња и културна продукција. Циљ рада је да истражи у којој се мери интересовања старијих Београђана поклапају са културном праксом, колико они користе интернет за учешће у културном животу и колико је
пандемија утицала на њихове културне потребе и навике. Додатни циљ овог рада је да се скрене пажња на културнe потребe старијих Београђана и пруже се подаци који могу бити корисни за креирање културне политике која ће омогућити веће учешће старијих у културном животу града.

ДА ЛИ НАС КУЛТУРНА ПАРТИЦИПАЦИЈА ЧИНИ СРЕЋНИЈИМ?

/in /by

Истраживања о доприносу активности у слободно време, а посебно о доприносу културне партиципације личном благостању и доживљају среће представљају релативно нову линију истраживања. Иако има доста налаза о позитивној вези између личног благостања и културне партиципације, резултати нису у потпуности конзистентни, што се бар делимично може објаснити различитим теоријским схватањима ових сложених појмова (културна партиципација, лично благостање и срећа), као и њиховим различитим операционализацијама, примењеним истраживачким техникама и узорцима. Ово истраживање спроведено је на репрезентативном узорку грађана Србије старијих од 15 година (N=1521, 46% мушкараца, просечанузраст 41.5). Теренско прикупљање података реализовано је у октобру и новембру 2019. године. Као потенцијални предиктори субјективног доживљаја среће укључени су: 1. социо-демографске варијабле (пол, старост, степен образовања, радни статус,финансијски статус), 2. субјективна процена здравственог стања, и 3. листа активности сачињена на основу претходних истраживања у домену слободног времена и културне партиципације (која је одређена тако да обухвата културну продукцију, приватну и јавну културну потрошњу, а испитаници су оцењивали у којој мери им је омиљена свака од наведених активности). Анализом главних компоненти издвојено је шест латентних димензија активности у слободно време: 1) културна партиципација у ужем смислу, 2) филмови и забава, 3) народњаци и породица, 4) активности на отвореном, 5) спорт и 6) е-књиге и е-новине. На нивоу целог узорка субјективни доживљај среће је био висок, просечна оцена 5.03, на 7-степеној Ликертовој скали. Резултати линеарне регресије издвојили су најбоље предикторе субјективног доживљаја среће. Срећнији су људи који позитивније оцењују своје здравствено стање, имају виши финансијски статус, али и они који су више образовани. Позитивнијем доживљају среће такође позитивно доприносе три обрасца омиљених активности у слободно време: народњаци и породица, активности на отвореном и културна партиципација. Резултати су дискутовани у светлу комплексности испитиваних феномена, а посебно су истакнуте могућности за наредна истраживања, као и практичне импликације за доносиоце одлука о у области културне политике.

КУЛТУРНА ПАРТИЦИПАЦИЈА И КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ

/in /by

Доступност, богатство, квалитет и разноврсност облика културних активности и производа, као и начини посредовања културних садржаја, од суштинског су значаја за децу у периоду оптималном за њихово усвајање (понуђених садржаја) док њихово лишавање има непосредне, али и дугорочне негативне последице. Стога, од културне понуде намењене деци заправо зависи изградња односа према култури, културној продукцији и потрошњи у одраслом добу. Надовезујући се на истраживање Завода за проучавање културног развитка Културна понуда намењена деци Београда из 1983. године покренут је пројекат културна партиципација и културно наслеђе. Циљ овог двогодишњег пројекта чија је реализација отпочела 2014. године је двострук. Његов први циљ јесте формирање базе података о пројектима установа културе намењених деци која би била доступна свим потенцијалним истраживачима, пре свега онима из области хуманистичких наука. Други циљ, ништа мање значајан од претходног, јесте изградња подстицаја иновативности у осмишљавању програма кроз који установе културе доприносе активној партиципацији људи различитих узраста у процесима развијања културе. Дигитализујући документацију о Школигрици омогућено нам је да овај подухват сагледамо у светлу фолклора схваћеног као уметничке комуникације у малим групама која оставља значајног трага међу људима различитих генерација – од првог до четвртог животног доба.

ПРЕДИКТОРИ НАМЕРА И ПОНАШАЊА: МОГУ ЛИ МУЗЕЈСКИ ФЕСТИВАЛИ ПОВЕЋАТИ ПОПУЛАРНОСТ МУЗЕЈА?

/in /by

Музејски фестивали привлаче велики број људи: неки долазе само тада (потенцијални посетиоци редовних музејских програма), док други долазе и мимо фестивала (посетиоци). Ово истраживање спроведено је током фестивала Музеји Србије десет дана од 10 до 10 (N = 2472). У складу са теоријом планираног понашања (ТПП) и резултатима ранијег истраживања које је показало да ставови, субјективне норме и опажена контрола јасно диференцирају посетиоце од потенцијалних посетилаца редовних музејских програма – први циљ овог истраживања био је да се провери да ли се ти налази реплицирају. Други циљ је био да се испита да ли ТПП додатно диференцира потенцијалне посетиоце у зависности од намера да чешће посећују музеје након фестивала. Резултати су потврдили раније налазе и показали да ставови и опажена контрола додатно диференцирају потенцијалне посетиоце. Дискутоване су теоријске и практичне импликације резултата, као и применљивост концепта потенцијалне музејске публике у контексту фестивала.

КУЛТУРНИ ЖИВОТ И ПОТРЕБЕ УЧЕНИКА СРЕДЊИХ ШКОЛА У СРБИЈИ

/in /by

У раду су представљени најважнији резултати истраживања културног живота и културне партиципације средњошколаца у Србији. Подаци су показали да активности из домена јавног културног живота не спадају у омиљене начине провођења слободног времена ученика средњих школа у Србији, које они најчешће „троше“ кроз активности које се одвијају у тзв. приватној сфери (гледање ТВ и слушање музике, бављење спортом и коришћење рачунара), за које је потребна мања количина материјалних средстава. Због тога средњошколци нису чести посетиоци догађаја из области културе. Поред групе средњошколаца која практично не учествује у јавном културном животу, идентификовали смо и групу ученика која одлази у институције културе и посећује програме из области културе, која чини просечно око 8.5 процената (статистичка процена) ове популације. Међу њима између 3.5% и 5.5% ученика партиципира у јавном културном животу барем једном месечно. Генерално посматрано, већина средњошколаца не учествује у јавном културном животу, али се не може говорити о одсуству из јавног живота у целини. Ипак, детаљније анализе показују да значајан део средњошколске популације не учествује у јавном културном животу, и да су за велики део ове популације културни програми недоступни или незанимљиви, било ради недостатка слободног времена, интересовања, концепције јавног културног живота, финансијски или територијално. Овакав тренд, да већина ученика средњих школа у Србији не учествује у јавном културном животу, може да има озбиљне последице по будућност ове друштвене групе, али и целог друштва уопште. Последице нису одмах “видљиве”, већ се испољавају кроз дужи временски период, различитим интензитетима и различитим формама у скоро свим деловима друштвене структуре.