Публикације

ЦИНИЧНА ДИЈАЛЕКТИКА ПРОСВЕТИТЕЉСТВА СТЕНЛИЈА КУБРИКА

Рад анализира обмањујуће и самообмањујуће аспекте друштва у филмовима Стенлија Кубрика, који илуструју проблеме просветитељства из перспективе критичке теорије и постструктурализма. Одисеја у свемиру налази основе ничеанских односа моћи у људској природи, што је темељ једнодимензионалног, хладноратовског друштва, у којем се обмањивање комуниста или сопствене популације оправдава вишим циљевима. Филм најављује и контракултурну опозицију, која је изложена критици у Пакленој поморанџи. Кубрик не прихвата класично виђење друге димензије. Ничеанска природа твори језик и понашање омладинских поткултура, а разликовање добра и зла реторички се релативизује. Агресивни јунак потом је изложен фукоовској затворској дисциплини, коју Кубрик критикује као одузимање слободне воље субјекта да доноси моралне одлуке. Забрана лагања и насиља, односно нормализација, ограничава слободу, али Кубрик показује да свирепост главног лика постаје и јавна врлина (у складу са Хоркхајмером и Адорном), искоришћена од друштвених елита. Кубрикова дијалектика просветитељства носи циничну импликацију да су неистина и насиље подједнако непријатељи и неизоставни делови просветитељства.

ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ПРЕДМЕТ МЕДИЈСКОГ ОБРАЗОВАЊА

Телевизија као најмасовнији и најутицајнији медиј представља посебан предмет медијске културе и образовања, и њено изучавање обухвата анализу њене заступљености, основних карактеристика и могућих тумачења. Да би се разумела размера и природа утицаја телевизије у Србији, у овом раду дат је преглед телевизијског система и најгледанијих програма. Приказана је технологија процеса продукције у циљу потцртавања формалних одлика и разумевања услова под којима настају телевизијски садржаји. На крају, предложен је семиотички приступ као практичан основ за тумачење телевизијских порука, који води до идеолошких анализа. Значај овог истраживања могао би да буде у настојању да се у свеобухватној анализи, у општим цртама, укаже на могуће углове приступа значењима телевизије у медијском образовању, који би се односили на етику у медијима и формирање критичког апарата према механизмима медијске манипулације.

THE CULTURE OF MODERN SPECTACLE

Савремену медијску културу одређује логика победничког спектакла која се шири на све сфере живота. Постмодерни капитализам, уз помоћ спектакла, претвара свакодневни живот у забаву. Та забава заправо је лажно осећање среће, поп колотечина, која гута алтернативе па је, стога, једно пасивно потрошачко друштво. Данашњи медији поседују јединствену моћ информисања и плаве личност разним подацима. Они омогућују модерном човеку да зна много, а разуме мало. Ова расправа донекле осветљава тренутно врло популарни reality show, тело и спорт, и завршава виђењем модерних медија који идентитет данашњег човека претварају у пачворк. 

СПЕКТАКЛ И МЕДИЈСКА КУЛТУРА

У средиште своје анализе аутор ставља визуелне теорије Ги Дебора, Мишела Фукоа и Жана Бодријара да би показао у каквом су односу реалност, медијска култура и спектакл. У медијима и спектаклу виртуелна стварност се препознаје као темељна претпоставка савремене комуникације, њених предности и њених слабости. У настојању да уђе у визуелни свет, аутор је превредновао неколико битних културолошких концепата медијске сфере и обрадио у сажетој форми појмове релевантне за суштину разумевања визуелног у визуелној култури. 

REVITALIZATION OF IBSEN’S “PEER GYNT” IN OSLO TODAY: INTERTEXTUALITY IN A SCENE

Текст испитује могућности ревитализације и превођења драмског текста Хенрика Ибзена (Henrik Ibsen) у отворену форму перформанса. На примеру представе Пер Гинт (Peer Gynt), која је премијерно изведена 17. септембра 2009. године у Новом Централтеатру (Nye Centralteater) у Ослу, истражују се додирне тачке деветнаестовековне драме и савременог културног контекста. Ибзенова драма Пер Гинт, у режији Свена Стурла Хунгнеса (Svein Sturla Hungnes), постављена је као ”модерна, урбана верзија”, према оцени критике. У анализи су издвојени кључни интертекстуални елементи новог читања и извођења Ибзена у контексту масовне медијске културе. На темељу Бартових (Roland Barthes) теоријских ставова, изнетих у есеју ”Смрт аутора”, у фокусу је комуникација на релацији сцена/перформанс и гледалац/учесник.

МЕДИЈСКА ПИСМЕНОСТ И КУЛТУРА УЧЕНИКА ОСНОВНИХ ШКОЛА У НИШУ

У раду је разматран однос медија и образовања, а нарочито могућности развоја медијске културе и писмености у школском контексту. У процесу развоја медијске писмености и културе, значајну улогу имају школе, као базичне установе за васпитање и образовање, од којих се очекује планско и систематско деловање у циљу остваривања ефеката медијског образовања. На који начин школа развија медијску културу и писменост, који су потенцијали школе за развој ових процеса и да ли постоји разлика у ставовима ученика и ученица када је реч о развоју медијске културе и писмености у школи, покушали смо да сазнамо кроз истраживање ставова ученика и ученица основних школа. У раду је представљен део резултата обимнијег истраживања на узорку од 142 ученика основних школа, са територије града Ниша. Утврђено је да не постоји статистички значајна разлика у ставовима ученика и ученица, када је реч о перцепцији школске средине, као повољног контекста за развој медијске културе и писмености у делу наставних и ваннаставних активности.

МЕДИЈСКА КУЛТУРА ЂУРЧАНА

Истраживање медијске културе чланова руралне микрозаједнице Ђурчића на Папуку у Славонији 1945–1991. указује на интеграцију становника у односу на глобалне токове у југословенској социјалистичкој држави, а тиме и у Маклуаново (Marshall McLuhan) глобално село, и то с обзиром на њихове економске могућности. Рецепција штампе, филма, радија и телевизије одвија се на колективном нивоу, обрасцу карактеристичном за „фолклорно” уопште, што омогућује да у окриљу породичне и сеоске заједнице дође до стварања хабитуса медијске културе. Прихватањем нових медија, према старим обрасцима и с одређеним генерацијским одступањима, потврђује Хобсбаумову (Eric Hobsbawm) тезу да сеоске традиционалне, патријархалне, заједнице нису затворене и фосилизоване, и да је њихов опстанак могућ управо захваљујући промјенама које се одвијају, јер нови медији и у овој микросредини имају интегративну функцију.

КРЕАТИВНИ РАДНИЦИ – ЗВЕЗДЕ МЕДИЈСКЕ КУЛТУРЕ

Креативне индустрије се, захваљујући свом економском потенцијалу, сматрају најперспективнијим видом предузетништва данас, али и у будућности. На развој креативних индустрија у великој мери утиче положај креативних радника који у овом тренутку, чини се, све више одређује медијска култура, оријентисана ка стварању звезда. Креативне личности никада нису биле познатије него данас. Чак и они уметници који не поседују врхунски таленат добијају прилику да се појаве у медијима и представе своје стваралаштво. Изложеност креативних радника медијској пажњи може да има позитивне ефекте, који се у првом реду односе на могућност упознавања масовног аудиторијума са њиховим радом. 

МЕДИЈСКА КУЛТУРА У СЕНЦИ ЕКОНОМИЈЕ МЕДИЈА

Некада су у теоријским разматрањима друштвене улоге медија доминирале теме везане за васпитни, идеолошки и пропагандни утицај медија. За разлику од ранијих времена, данас се о медијима више говори као о подручју интензивних комерцијалних и профитних активности него као о чиниоцима и средствима културног развоја. Све је очигледније да некадашњу политику и праксу, које су се залагале за афирмацију и ширење медијске културе, наткриљује сенка економске експлоатације медија. Будући да се данашња медијска пракса све више валоризује са становишта економске ефикасности, теоријска интересовања се постепено измештају ка питањима економске експлоатације медија.