Публикације

АСПЕКТИ МИНИМАЛИЗМА У УМЕТНОСТИ ДЕВЕДЕСЕТИХ: МИРЈАНА ЂОРЂЕВИЋ И ИВАН ИЛИЋ

/in /by

Рад ће се бавити уочавањем и интерпретирањем елемената историјског минимализма у примерима уметности деведесетих у Србији. Примери редуктивног приступа у националној уметности постоје али систематичнија употреба аспеката блиских и/или истоветних минималистичкој геометријској форми, серијској синтакси индустријске производње, серијалности и репетитивности, приметнија је у неким уметничким праксама у последњој деценији 20. века. Намера је да се истражи природа и смисао ових релација, да се испита да ли је реч само о посред(ова)ној вези или је реч о критичкој рецепцији минимализма, попут оне заступљене у уметничким токовима исте деценије у свету.

МИНИМАЛИЗАМ КАО ИЗРАЗ ВИЗУЕЛНОГ ИДЕНТИТЕТА НА СЕФАРДСКИМ СПОМЕНИЦИМА НА ЈЕВРЕЈСКОМ ГРОБЉУ У БЕОГРАДУ

/in /by

Сефардски споменици на Јеврејском гробљу у Београду представљају значајну тему за разматрање визуелног идентитета jеврејске заједнице у Србији. Као белези културне историје једног народа, они су доказ једног стила који постаје специфичан за сефардске Jевреје на читавом Балкану током 18. и 19. века. Својом једноставношћу и минималистичком монументалношћу доводе посматрача у стање контемплације, а својим прочишћеним формама истраживаче фуненрарне уметности у анализу стила који је настао спајањем традиција двају народа. У овом раду покушаћемо да тај стил загробне уметности повежемо са филозофским схватањима минимализма, који је у случају јеврејског народа настао због многих историјских и друштвених околности. Не у жељи да побијемо филозофске основе на којима је настао овај уметнички правац 60-их година 20. века, већ да препознамо његове прапочетке у култним гробним местима, где је временом добијао историјску и религијску вредност, а које је као новоформирани стил искључивао из свог симболизма. Уколико поменуте типове надгробних споменика ставимо у Ајншајново релативно време и простор из кога нам они одашиљају другачију енергију, онда можемо да се позовемо на ону девизу уметничке форме у минимализму, Мање је више, док намерно одсуство објективности говори више од самих објеката.

МИНИМАЛИЗАМ У КРАТКИМ ПРИЧАМА ЕН БИТИ: КАО СТАКЛО

/in /by

Рад се бави представљањем карактеристика приповедне поетике која се у Америци јавила осамдесетих година прошлог века и која се назива минимализмом, испитујући ове карактеристике у краткој прози Ен Бити генерално, као и посебно – на примеру кратке приче Као стакло. Анализом се долази до закључка да се главна обележја приповедања Битијеве поклапају са типичним карактеристикама минимализма, а то су у првом реду једноставност у структури реченице, оскудност мотива и вокабулара, мали број ликова и одсуство класичних елемената приповедања као што су заплет и дескрипција који уступају место откривању визуелних садржаја тј. визуелизацији нарације као карактеристичној техници Ен Бити која причи даје њену типичну нелинеарну структуру.

СТРАТЕГИЈЕ ФИЛМСКОГ МИНИМАЛИЗМА И ТРАНСЦЕНДЕНТАЛНО У НАУЧНО-ФАНТАСТИЧНОМ ФИЛМУ ДОЛАЗАК ДЕНИЈА ВИЛНЕВА

/in /by

Научна фантастика као филмски жанр неретко примењује стратегије минимализма – у елементима као што су наративна структура, одабир планова, покрети камере, композиција кадра, осветљење и боја, костим и сценографија, и звучна нарација, примена минималистичких техника сведочи о трансценденталном стилу, схваћеном онако како то наводи Пол Шредер седамдесетих у својој истоименој студији (иако се она сама не бави овим жанром). Онтолошка питања која постављају СФ драме као што су 2001: Одисеја у свемиру Стенлија Кубрика, Соларис Андреја Тарковског, Сунце Денија Бојла или Гравитација Алфонса Куарона, у којима напетост лежи у сусрету човека и васионе, микро и макрокосмоса, и трансцендирању овоземаљске егзистенције, уоквирују и филмски наратив Долазак канадског редитеља Денија Вилнева. Он доследном применом минималистичких стратегија води главну јунакињу кроз контакт са ванземаљским бићима у домен трансценденталног искуства. Овај рад износи те стратегије које се у медију филма наслањају на минималистичке поступке аутора у ликовним уметностима (Френк Стела, Барнет Њумен, Марк Ротко) као и на поступке минимализма у музици кроз дизајн звука и оригинални soundtrack.