Публикације

МУЗЕЈИ И ЕКОНОМСКА ДОБИТ ЗА ОКРУЖЕЊЕ

Тежиште чланка је постављено на питању: да ли Народни музеј Ваљево својим радом економски доприноси развоју окружења. Да би се одговорило на то питање у два наврата, 2013. и 2017. године, су обављена комплексна истраживања којима је анализирана структура посете музеју, константовани његови приходи, анкетирани представници група које у музеј долазе организовано и интервјуисани руководиоци угоститељских објеката који посетиоцима музеја пружају додатне услуге. Истраживање је показало да музеј представља примарну туристичку атракцију града, основни разлог за долазак већине од око 30.000 туриста годишње, и да они за различите намене у граду потроше више новца (око 25 милиона динара) него што музеј добије из градског буџета (око 20 милиона). Са друге стране, истраживање је указало да апсолутну већину посетилаца музеја чине ученици на екскурзијама, док су други сегменти публике (локално становништво и одрасли туристи) знатно мање заступљени, што може да представља економску опасност у случају турбуленција на тржишту екскурзија. 

ЗАШТО ПОСЕЋЕНОСТ НОЋИ МУЗЕЈА НЕ ПРЕДВИЂА ПОСЕЋЕНОСТ МУЗЕЈА ТОКОМ ГОДИНЕ: ОДНОС СТАВОВА И ПОНАШАЊА

Велика посећеност музеја током „Ноћи музеја” насупрот малом интересовању за програме ових установа осталим данима, послужила је као повод за испитивање могућности и препрека да фестивалска публика постане редовна музејска публика и поред специфичности фестивала у поређењу са редовним функционисањем музеја. Заступљеност оних који музеје посећују само током те једне ноћи у години као и оних који их посећују и осталим данима пружила је прилику за компаративно испитивање њихових ставова о посећивању музеја, субјективних норми, опажених препрека и намера да чешће посећују музеје у будућности (N=1480). Резултати показују да се музеји претежно опажају као друштвено корисни едукативни центри, чије се главне слабости огледају у имиџу статичних и досадних установа. Ипак, у фестивалској ноћи, значајан проценат посетилаца музеја исказује намеру да музеје посећује чешће у будућности. Зашто се те намере не реализују и какве су могућности да се то промени дискутовано је у оквиру теорије планираног понашања и с обзиром на ранија истраживања о културној потрошњи. 

НОВЕ СТАЛНЕ ПОСТАВКЕ У ФУНКЦИЈИ ТРАНСФОРМИСАЊА МУЗЕЈА У СРБИЈИ

Овај рад представља покушај теоријског и критичког промишљања феномена сталних поставки музеја у Србији на почетку XXI века (конципирање поставке, методологија концепта, будућност поставке) које представљају разлог постојања (raison d’être) музеја и циљ музејског рада. Такође, новоконципиране сталне поставке, уколико су засноване на савременим постулатима, могу да иницирају процес трансформације музеја у Србији од академских до савремених, те да утичу на дефинисање нове улоге и места музеја у култури и друштву наше заједнице (као простора за активно стицање знања и искуства, али и за разоноду). Да би се ово остварило, неопходно је другачије осмишљавање стручног рада и музејског материјала; развијање друштвено ангажованог музеја; (ре)дефинисање нове/старе мисије, визије, циљева, задатака једног музеја, његове програмске политике, менаџмента, маркетинга и PR-а; преоријентисање (ван)музејских активности ка интерпретацији (тумачењу), комуникацији и презентацији; посматрање музеја као „отворених система” у формирању значења, креирању идентитетâ, зближавању свих уметности, прожимању хетерогених пројеката; повезивање са публиком и непубликом, те олакшавање рецепције уметничке продукције и приказаних артефакта (садржаја) културног наслеђа. Кустоси, аутори (или уметници) једнако могу да утичу својим знањем, изразом, виђењем, на избор и начин презентације и тумачења, као и да допринесу примени разноврсних акција у музеју којима се проширују облици усвајања теме основне музејске поставке, а пасивни посетиоци „претварају” у активне учеснике не само музејских програма већ и локалне заједнице.

ЛУВР ЛЕНС – НОВА ПАРАДИГМА МУЗЕЈА КАО ГЕНЕРАТОРА РАЗВОЈА ОКРУЖЕЊА

Традиционални приступ доприносима које музеји пружају свом окружењу сагледавао је само нематеријалну страну бенефита и корист препознавао у доменима заштите наслеђа и едукативне и културне мисије, запостављајући економске развојне потенцијале, али током последњих деценија уочавају се промене у приступу. Својеврсну глобалну, опште препознатљиву парадигму за економски развој окружења, заснован на постојању атрактивног и посећеног музејa, представља музеј Гугенхајм у Билбау, отворенoг 1997. године. Деценију и по касније, појавила се нова слична парадигма – испостава париског Лувра у градићу Ленсу на северу Француске. Лувр Ленс је отворен крајем 2012. године са циљем да као примарна туристичка атракција покрене развој културног туризма и допринесе општем развоју Ленса и области Норд Пас де Кале, захваћене рецесијом услед затварања фабрика и рудника као генератора претходног развоја.

БИБЛИОТЕКЕ, МУЗЕЈИ, АРХИВИ И ПРЕС КЛИПИНГ СЕРВИСИ: ЧУВАРИ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ ИЛИ ИНФОРМАЦИОНИ СЕРВИСИ

У раду су на различитим примерима приказане могућности сарадње културних и информационих установа у нашој средини. Акценат је стављен на архиве и њихову сарадњу са библиотекама и музејима као и на утицај савремених информационих и комуникационих технологија на остваривање те сарадње и модернизацију архива као одговор информационим захтевима савременог корисника у дигиталном окружењу. Покушано је и прављење паралеле између традиционалног и савременог схватања разлика и сличности између архива, библиотека и музеја. Мас-медији су разматрани као потпора очувању културне баштине које је основна делатност библиотека, архива и музеја.

МУЗЕЈСКА ПОЛИТИКА У СРБИЈИ: НАСТАЈАЊЕ, КРИЗА И НОВИ ПОЧЕТАК

Од оснивања Музеума сербског, 1844. године, протекло је више од век и по, време испуњено сталним променама које су условљавале дисконтинуитет политичког статуса Србије, што је директно утицало и на историјски развој културне политике, а сходно томе и на развој музеја, музејске делатности и музејске мреже. Овај рад има за циљ да прикаже историјску вертикалу развоја музеја у Србији у односу на актуелне моделе културних политика.

МУЗЕЈИ И ЕТИКА: ПРИСВАЈАЊЕ ПРОШЛОСТИ

У раду ћемо покушати да осветлимо једно од питања која се тичу етике музеја, а то је питање права музеја на поседовање артефаката који чине део културне баштине других земаља. Ово питање постало је све присутније у јавности у последњих десетак година, с тенденцијом добијања још већег значаја. Постоји неколико битних саставних делова овог проблема. Једно од њих се односи на чињеницу да су многи музеји до предмета који чине њихове значајне колекције дошли без претераног инсистирања на утврђивању власништва над артефактима које су куповали и добијали од својих донатора, али су исто тако до многих дошли и легалним путем. Неки истраживачи такође отварају питање аутентичности оних који потражују артефакте. Тако, на пример, питају се они, с обзиром да етрурска цивилизација више не постоји, коме би предмете који чине етрурску културну баштину требало вратити? Италији?