Публикације

ПОСТ-ПОСТМОДЕРНИ СУБЈЕКТ

Руководећи се кредом другачије него разумно, постмодернизам оспорава постојање субјекта, самства и идентитета, те неретко проповеда о смрти субјекта, смрти аутора, измештању ега или о растакању личног идентитета. Оно што је од субјекта преостало,
преиначено је у идеју о конструкту који је у процесу непрекидног преображаја, промене или
дезинтеграције, без постојане суштине и идентитета. Све побројано, у првом реду фрагментисаност, одсуство унутрашњости и децентрираност, одлике су аутентичног субјекта док
су, с друге стране, аутономија, центрираност, кохерентност, конзистенција или индивидуација ознаке друштвене и психичке патологије. Имагинација је такође подвргнута деконструисању и обезвређивању, те постмодерни аутори употребљавају израз имагинарно, будући да
он, за разлику од претходног, увек реферира на какав безлични ентитет. Док је имагинација субјективна, будући да обавезно подразумева аутора, субјекта или творца који продукује
представе, дотле се имагинарно не одликује ничим стваралачким, будући да је последица или
ефекат технолошким путем претходно размењених порука над којима субјект нема никакву
контролу. Имагинација се више не сматра креатором смисла и значења већ излишном или застарелом работом ума/субјекта који је и сам на посмртном одру. Мој есеј је својеврсни одговор
на де(кон)структивна схватања субјекта, идентитета и имагинације. Постмодернистичка
одбацивања традиционалног картезијанског схватања субјекта не воде нужно свеукупном
одустајању од идеја о самству и субјекту или њиховом потпуном негирању. Нешто од субјекта је преостало иза постапокалиптичког обрта, а на том нихилистичком дискурсу о субјекту и идентитету може се изградити пост-постмодерно схватање субјекта. Субјект – његово постмодернистичко негирање или нестанак – конституисан је у наративу, а ја држим да
управо оно што га укида или негира – наратив – може бити темељ обнове субјекта. Укратко,
самство и субјект за које се овде залажем засновани су на моделу наративног самства и идентитета, а који представља одговор њиховом посмодерном нихилистичком схватању.

МЕДИЈСКА КОНВЕРГЕНЦИЈА ВИДЕО ИГАРА И ФИЛМА

Полазна тачка за дефинисање односа филма и видео игара је позната теза да сваки нови медиј преузима од својих претходника неке формалне и садржинске карактеристике, али и претходећи медиј реконфигурише своја и апсорбира својства новог медија. Циљ је да се представи шири теоријски оквир, који би послужио као основа даљег истраживања ове релације. Користиће се мултидисциплинарни приступ, који се темељи на концептима студија медија, студија видео-игара, студија филма и студија културе. Видео-игре се често базирају на филмским тематским, наративним и жанровским моделима, док је у филмовима присутна рекурзивна наративна логика видео-игара. У видео-играма приметно је коришћење филмског језика, а у филмовима је он модификован под утицајем естетских својстава игара. Холивуди индустрија видео-игара остварују синергију и нуде потрошачима широки спектар начина конзумирања производа у различитим медијима.

ДА ЛИ ЈОШ НЕГДЕ ЖИВИ НАДА

У тексту се разматрају кретања наратива између SF литературе и дигиталних игара и њихове међусобне везе, од настанка првих дигиталних игара до савремених мрежних игара завелики број играча. Наративи који се селе из SF текстова у игре иобрнуто, који игре смештају у текст, одражавају не само реалне социјалне односе у којима су настајали, него нуде и (евентуална) решења за проблеме савременог света, пре свега оне изазване неолибералном политиком. У њима се напушта модерни концепт самодовољне индивидуе као генератора промене, инсистирањем на идеји да се успех може остварити само сарадњом и координацијом деловања великог броја заинтересованих актера, а поље борбе се премешта из физичког у дигитални простор.

ИНТЕРТЕКСТУАЛНОСТ И ПРИПОВЕДАЧКЕ ТЕХНИКЕ У РЕКЛАМИ ЗА МЕКИНТОШ 1984

У раду се представља интертекстуална структура наратива рекламе, која се уз појаву Мекинтоша сматра културним феноменом и естетском одредницом двадесетог века која и данас управља савременом културом. Еплова реклама за Мекинтош „1984”, у режији Ридлија Скота (Ridley Scott), подстакнута ригидним дискурсом тржишта персоналних рачунара тог времена, реферира на Орвелову класичну фикцију под истим називом. Поред вербалне интертекстуалности, у реклами су заступљене и визуелне референце које ће такође бити обухваћене овим радом. Приповедачка техника овог једноминутног видео спота активира парадигме просторне кохерентности и субверзије које су повезане са утопијским и дистопијским конструкцијама, чиме успешно управља простором и тренутком појаве Мекинтоша на тржишту. Систем јединствености који се у потпуности оријентисао на производњу по мери потрошача да би стекао профит, подразумева креирање комерцијалног простора у коме се друштвени однос између индивидуалног и перципираног успоставља путем употребе и потрошње електронских производа и услуга. Овај нови вид комфора себе открива као облик робног фетишизма, што би, као референца на Маркса, био још један ниво вербалне интертекстуалности. Из колекције технолошких делова и сировина, Мекинтош се мења у „фантастичну форму” где физичка својства изражавају друштвено понашање. На овај начин, роба изражава нешто друго осим суме њених сировина или радне снаге потребне за израду. Овим иновативним маркетиншким приступом кроз идеју ослобођења, информатички дискурс се трансформише. Свет многобројних и разноврсних информација супротставља се тоталитарним режимима – искуства потрошача и снага информације биће оно што влада светом. Представљањем овако иновативне маркетиншке стратегије са акцентом на приповедачке праксе успоставља се нова парадигма комодификације кроз концепт индивидуалности и побуне против тоталитарног режима.

НАРАТИВНОСТ КАО ГЛОБАЛНИ ТРЕНД НОВИНАРСКИХ ДОКУМЕНТАРНИХ ФОРМИ

Текст критички преиспитује улогу новинарских документарних форми у савременом новинарству, превасходно глобалних штампаних медија, кроз интенцију остваривања врхунске интерпретације уз помоћ “in deepth” истраживања и кроз документарно посредовање. Фокус истраживања је на анализи наратива документарних репортажа, као не само репрезентативних представника нове документаристике, већ и предводника глобалног тренда “storytelling-a”, који је увелико завладао медијском индустријом. Студија случаја “Nаtiоnаl Gеоgrаphic” на репрезентативном узорку омогућава увид у композицију, те механизме постојања интенционалности у обрађиваним документарним репортажама, из чега происходи објашњење начина њиховог деловања на свест и осећања реципијента, уз свеприсутна психагошка својства. Баш као и немерљив утицај који на тај начин остварују на вишемилионску публику – читаоце.

НАРАЦИЈА И ФИЛМСКА МУЗИКА

Теорија филмске музике дуго је сагледавала музички подсистем филма кроз призму односа музике и слике. Преокрет у смеру дефинисања музике у релацији и са нарацијом јесте заслуга америчке теоретичарке Клаудије Горбман. Она у овај домен уводи теорију нарације и примењује је на музику у филму. Коришћењем једног од кључних појмова везаних за теорију филма, diegesis, добијамо појмове дијегетичка и недијегетичка музика, који се односе на звучни/музички призор. Дијегетичка музика је, приближно речено, еквивалент музици из кадра, а недијегетичка background партитури. Текст у том смислу разматра начине на које музика, бивајући дијегетичка или недијегетичка партиципира нарацији, односно обавља не само представљачку већ и приповедачку функцију унутар сложене структуре каква је филмски систем.

КЛАСИЧНИ ХОЛИВУДСКИ ФИЛМ И ЊЕГОВЕ МОДИФИКАЦИЈЕ ПОСЛЕ 1960. ГОДИНЕ

Широко је распрострањено гледиште да је класични холивудски филм, као сплет наративних и стилистичких одлика, био формиран већ око 1917. године и да је релативно непромењен остао до 60-их година прошлог века. Шта се десило после тога? Постоје опречна мишљења међу теоретичарима и историчарима филма по овом питању. Овај рад ће изложити основне карактеристике класичног холивудског филма и на неколико примера објаснити како он функционише. Видећемо шта је било пресудно за популарност ове форме не само у САД већ и широм света. Такође, осврнућемо се на развој холивудског наративног филма у неколико последњих деценија и приказати различите теоријске приступе променама које су настале у овом периоду и покушати да дамо наше виђење њихових одлика.