Публикације

ЈУГОСЛАВИЈА У ПОСТЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ПРОЗИ: КЊИЖЕВНОСТ И ПАМЋЕЊЕ

/in , , /by

Рад се бави тематским и идентитетским аспектима савремене домаће прозе и видовима њеног везивања за Југославију као искуствени и културни феномен. У постјугословенском наративу појам Југославија може да послужи као окидач носталгије, покретач мотивације и карактеризације јунака, кључ за улазак у репозиторијум сећања, али добрим делом и као метафора одрастања и сазревања: све то јесте и може да буде предмет анализе у савременом прозном тренутку књижевности која се пише на српском језику и објављује у Србији. У фокусу анализе биће романи Тање Ступар Трифуновић и Иванчице Ђерић као јединствени примери размишљања о Југославији у постјугословенским оквирима, али и прозна дела Мирјане Новаковић и Милана Трипковића која су више усредсређена на рефлексије друштвених аномалија које се испољавају у периоду транзиције.

САВРЕМЕНА ПРОЗА У ЧУДНИМ КОСТИМИМА: МОТИВ ТРАНС-ОДЕВАЊА У РОМАНИМА САРЕ ВОТЕРС

/in /by

Ослањајући се на теорије Џудит Батлер и Џудит Халберстам, рад се бави мотивом прерушавања и транс-одевања у неовикторијанској прози Саре Вотерс. Неовикторијански жанр, који на значају добија деведесетих година двадесетог века, спада у ширу категорију историјског романа, али се од осталих представника разликује по свом самосвесном приступу викторијанском периоду. Неовикторијанска проза није једносмислен повратак викторијанским вредностима или наративним решењима, нити је, како неки критичари упозоравају, знак кризе нарације или креативности. Прерушена у викторијанско рухо, она испитује сличности и разлике између викторијанског периода и садашњег тренутка. Неовикторијански романи обрађују теме од којих викторијански роман зазире, као што су алтернативне сексуалности или перспектива етничких или друштвених мањина, али уз то преиспитују и положај ових субјеката у савременом друштву. Таква двострука визура неовикторијанског текста изражена је, између осталог, мотивом прерушавања и транс-одевања. С једне стране, овај мотив преиспитује бинарна схватања рода и сексуалности у текстовима који се баве овим питањима, те деконструише категорије природног и вештачког, али и бинарну логику уопште. Поред тога, он представља прикладну метафору за неовикторијански роман, који и сâм садржи наизглед непомирљиве елементе. Користећи мотив транс-одевања, неовикторијански жанр истражује границе између оригинала и копије, доводећи у питање њено постојање.

РАЗУЂЕНОСТ НАРАЦИЈЕ НОВОГ КОСМОПОЛИТСКОГ РОМАНА: ДЕЈВИД МИЧЕЛ, АТЛАС ОБЛАКА

/in /by

Савремена теорија о космополитизму настала, између осталог, под утицајем глобализације и теорије глобализације, усредсређује се на различите видове космополитизма у књижевности и уметности од антике до данас, уз посебан осврт на такозвани нови космополитизам који су у погледу развоја пре свега обележила два догађаја, пад Берлинског зида и напад на Светски трговински центар. Један од најважнијих предмета интересовања ове теорије јесте космополитски роман, међу чијим је суштинским одликама, поред урбаних и виртуелних окружења као стецишта глобалних токова и превазилажења традиционалних идеја о заједници, фрагментарна, а кохезивна калеидоскопска нарација. Овај рад анализира разуђеност такве нарације и наративне структуре, те њихов учинак и смисао на примеру Атласа облака Дејвида Мичела, родоначелника и истакнутог представника космополитског романа 21. века.

ЕТИЧКИ ИЗБОР И ГРАНИЧНЕ СИТУАЦИЈЕ У ПРОЗИ АНТОНИЈА ИСАКОВИЋА

/in /by

Тема рада је преокупација етичком одлуком и граничним ситуацијама у прози српског приповедача Антонија Исаковића, где фрагментарност сећања и жудња за целовитошћу приповедања одражавају доминантну ауторову заокупљеност питањима људског делања у кризним ситуацијама. Етичка компонента Исаковићевог приповедања указује да постоји стална заоштреност животних избора у рату и смртној опасности, рефлектована не само у рационалном одлучивању, већ неретко осветљена и темом тела које се бори да савлада све границе издржљивости. Исаковић драматизује ментална стања неподатна јасној артикулацији говора и мисли, као што ћемо видети на примеру његових најпознатијих прича.

НАРАЦИЈА И ФИЛМСКА МУЗИКА

/in /by

Теорија филмске музике дуго је сагледавала музички подсистем филма кроз призму односа музике и слике. Преокрет у смеру дефинисања музике у релацији и са нарацијом јесте заслуга америчке теоретичарке Клаудије Горбман. Она у овај домен уводи теорију нарације и примењује је на музику у филму. Коришћењем једног од кључних појмова везаних за теорију филма, diegesis, добијамо појмове дијегетичка и недијегетичка музика, који се односе на звучни/музички призор. Дијегетичка музика је, приближно речено, еквивалент музици из кадра, а недијегетичка background партитури. Текст у том смислу разматра начине на које музика, бивајући дијегетичка или недијегетичка партиципира нарацији, односно обавља не само представљачку већ и приповедачку функцију унутар сложене структуре каква је филмски систем.