Публикације

ШУМА СА СТАЗАМА КОЈЕ СЕ РАЧВАЈУ

/in /by

Овај рад испитује начин на који Дaјана Вин Џоунс у роману Хексвуд користи артуријанске мотиве и повезује их са савременим традицијама фантастичног романа за децу и научне фантастике. Користећи сложену нелинеарну нарацију и богату мрежу интертекстуалних алузија у распону од Томаса Малорија преко Едмунда Спенсера до Т. Х. Вајта, ауторка ствара особен и уметнички успешан жанровски амалгам. Централни концепт романа, варијанта виртуелне стварности у којој појединци преузимају задате идентитете и понашају се у складу с њима, омогућује специфичну, самосвесну употребу мотива преузетих из мита и књижевности.

БЛЕЈД РАНЕР 1982

/in /by

Научна фантастика као књижевни и филмски жанр јечесто непосредно утицала на технолошке иновације и дизајн корисничог интерфејса. Многе идеје из литературе и филма су већ реализоване, а надаље се разматрају фантастични технолошки изуми који би се реализовали у блиској будућности као и њихов утицај на друштво. Дизајн корисничког интерфејса у контексту интеракције човек-машина је интердисциплинарна област која комбинује уметност, технологију и науку. Једна занимљива антиципација технолошке културе и дизајна интерфејса је филм „Блејд Ранер” из 1982. чија радња је смештена у новембру 2019.године. Овде ћемо размотрити предвиђене и реализоване технологије и интерфејсе приказане у филму са мањим освртом на њихов утицај на друштво.

СТАТУС – КOМПЛИКОВАНO

/in /by

Овај рад се бави истраживањем романси између људи и вештачких интелигенција, у родном смислу, у научно-фантастичним филмским наративима 21. века и испитује у којој мери се показује доминантном матрица у којој је мушкарац човек, а жена је вештачка интелигенција у потпуности подређена свом мушком кориснику односно свом творцу. Такође ћемо истраживати шта је то што конституише родни идентитет жене као Другог у виртуелним и кибернетским окружењима, крећући се у оквирима феномена постхуманог, онако како га подразумева Кетрин Хејлс (Katherine Hayles) и на који се реферише и Славој Жижек (Slavoj Žižek), инспирисаног култним есејем Доне Харавеј (Donna Harraway) „Манифест киборга”, а такође и родног одређења каквим га разматра Џудит Батлер (Judith Butler) у дијалогуса Симон де Бовоар (Simone de Beauvoir). У филмским наративима као што су „Она” Спајка Џоунза (2013), „Ex Machina” Алекса Гарланда (2014), „Зое” Дрејка Доремуса (2018) и дебитантски филм Лазара Бодроже „Едерлези Рајзинг” (2018) мушкарац креира и/или комуницира са андроидом и емоционално се повезује. Садруге стране је једини, усамљени пример у коме жена ре/креиравољеног мушкарца у облику силиконског андроида, у епизоди ББЦ серије „Црно огледало” под називом „Одмах се враћам” (2013) у режији Овена Хариса. Oви примери показују порозност граница родних улога и њихову дестабилизацију уписујући нове вредности у поимање рода.

ФИЛИП К. ДИК У АМАЗОНОВОМ ДВОРЦУ

/in /by

Серија Човек у високом дворцу приметно се разликује од романа Филипа К. Дика по којем је снимљена, али верност адаптације свакако је изгубила доминантно место у теорији и критици. Уколико се релевантним критеријумом за вредновање адаптације сматра успешност у превођењу и преношењу идеја књижевног дела, ова серија то није успела да уради. Она уводи и наглашава елементе који производе, интензивирају и умножавају Диково лажно лажно уместо оних који доприносе спознаји унутрашње истине. Усредсређивањем на површинске последице губитка рата, а не на Америку као ауторитарну творевину у којој се, због бесомучне репликације, не само предметима, него и стварностима више не може поуздано потврдити аутентичност, она не успева да укаже на кључне друштвене, економске и политичке проблеме и дилеме тадашњег и садашњег доба, као што то Дикове јединствене фикционалне стварности чине. Идеја лажног лажног, нажалост, гледаоцима је најуспешније пренета трансформацијом романа у производ са потенцијалом за бесомучно репликовање и комерцијалну експлоатацију.

СТРАТЕГИЈЕ ФИЛМСКОГ МИНИМАЛИЗМА И ТРАНСЦЕНДЕНТАЛНО У НАУЧНО-ФАНТАСТИЧНОМ ФИЛМУ ДОЛАЗАК ДЕНИЈА ВИЛНЕВА

/in /by

Научна фантастика као филмски жанр неретко примењује стратегије минимализма – у елементима као што су наративна структура, одабир планова, покрети камере, композиција кадра, осветљење и боја, костим и сценографија, и звучна нарација, примена минималистичких техника сведочи о трансценденталном стилу, схваћеном онако како то наводи Пол Шредер седамдесетих у својој истоименој студији (иако се она сама не бави овим жанром). Онтолошка питања која постављају СФ драме као што су 2001: Одисеја у свемиру Стенлија Кубрика, Соларис Андреја Тарковског, Сунце Денија Бојла или Гравитација Алфонса Куарона, у којима напетост лежи у сусрету човека и васионе, микро и макрокосмоса, и трансцендирању овоземаљске егзистенције, уоквирују и филмски наратив Долазак канадског редитеља Денија Вилнева. Он доследном применом минималистичких стратегија води главну јунакињу кроз контакт са ванземаљским бићима у домен трансценденталног искуства. Овај рад износи те стратегије које се у медију филма наслањају на минималистичке поступке аутора у ликовним уметностима (Френк Стела, Барнет Њумен, Марк Ротко) као и на поступке минимализма у музици кроз дизајн звука и оригинални soundtrack.