ОНТОПОЛИТИКЕ АХУМАНОГ: ОД (ПРОШИРЕНОГ ПОЉА) ЉУДСКОГ ДО ОНОГ ПОСЛЕ ЧОВЕКА
Пишући о археологији хуманистичких наука, Фуко је показао да је модерни појам човека дискурзивни учинак и да може исто тако нестати када се конфигурација знања/моћи измени. Савремено доба се још назива и антропоценом, добом у коме је Земља неповратно обележена људском активношћу, и управо због тога јавља се потреба да се теоријски изнова критички промисли дискурзивни учинак човек. У овом раду ћу показати да је потребно теоретизовати оно после човека – ахумано – у циљу долажења до слике света без човека која може послужити као онтолошки и политички оквир за мишљење и делање у доба савремености. Теорија ахуманог би у том погледу послужила као коректив за мноштво концепција које су настале као критика субјекта – антихуманизам, постхуманизам, трансхуманизам и други – али које су и даље утемељиване на одређеној, иако проширеној, слици човека.
