Публикације

ФИЛМСКЕ ЛОКАЦИЈЕ КАО МЕСТА СЕЋАЊА

У раду се локације снимања филмова анализирају као места сећања у смислу у ком их је дефинисао Пјер Нора. Будући да су ове локације у филмовима неретко дигитално модификоване и побољшане, поставља се питање на који начин их публика перципира у биоскопској сали и када се нађе in sity, те у којој мери запамћена филмска слика условљава доживљај реалног простора, и на који начин посета филмским локацијама повратно делује на то како посетиоци памте и замишљају вољени фикционални свет. Филмовима индуковане менталне представе, у спрези са планским брендирањем, од постојећих географских дестинација стварају места сећања глобалне популарне културе, која утичу како на менталне, тако и на стварне топографије. Као илустративан пример преплитања имагинарних и стварне географије узете су рецентне екранизације Толкинових дела Господар прстенова и Хобит, реализоване у режији Питера Џексона, и њиховим снимањем узроковано мапирање и денотирање Новог Зеланда као „дома Средње земље”. Ови процеси се сагледавају кроз призму памћења и имагинације, а на основу резултата анкете Visiting Middle-earth реализоване путем интернета у периоду 19. 5 – 19. 6. 2020. Анкета је била намењена туристима који су посетили локације снимања поменутих филмова на Новом Зеланду и сакупљено је 705 одговора чија се прелиминарна анализа износи у раду.

АРХИВИРАЊЕ СЕЋАЊА У ФИЛМОВИМА ПОЧЕТАК И МЕМЕНТО

Циљ истраживања је утврђивање утицаја (личног) архива сећања на идентитет јунака филмова „Мементо” („Memento”) и „Почетак” („Inception”). Наведени популарни холивудски филмови редитеља Кристофера Нолана (Christopher Nolan) нуде различите примере парадигме семиотизације архивираног сећања. Код главног јунака филма „Мементо” доминира инсистирање на мнемотехникама које конструишу лични архив потиснуте трауме а која се везује за освету, док код јунака у филму „Почетак” осећање кривице је чувар и генератор сећања. Овај рад ће показати да, у контексту „филмова мозгалица” по Томасу Елсесеру (Thomas Elsaesser), дисфункционална и ирационална семиотизација архивираног сећања као и одустајање од опроштаја ремети психолошку и индивидуалну стабилност ових ликова и утиче на идентитет.

ИЗАЗОВИ НОВЕ МУЗЕОЛОГИЈЕ У ПРЕЗЕНТАЦИЈИ И ИНТЕРПРЕТАЦИЈИ ДИСОНАНТНОГ НАСЛЕЂА

Свега је неколико држава у модерном свету које нису настале као последица насиља и из сукоба. Иза тих догађаја остала су материјална сведочанства и усмена предања, али у науци још није постигнут консензус око тога треба ли их уопште сачувати, а камоли на који начин презентовaти и тумачити. Овај рад се бави изазовима и препрекама које пред нову музеологију ставља управљање оваквом баштином. Акценат на личном доживљају и партиципацији, бављење актуелним, животним темама и недаћама, деинституционализација, излазак у простор, популаризација садржаја, децентрализација, ангажовање заинтересованих локалних заједница и самим тим друштва у целини – све су то елементи на којима се нова музеологија базира већ безмало пола века. Но наћи праву меру и обезбедити системску, методолошку примену увођењем одређених стандарда – ту је изазов. Досадашњи принцип – све може, а ништа не мора – није дао резултате. Зато је на музеолозима да буду, у неку руку, арбитри и да мотивишу, координирају и воде локалне заједнице у напорима да се сваки слој дисонантног наслеђа сачува од заборава.

УЛОГА УМЕТНОСТИ И ИСТОРИЈЕ У РЕПРЕЗЕНТАЦИЈИ ХОЛОКАУСТА

Након чувене Адорнове реченице: ,Писати поезију после Аушвица је варварство, поставља се питање да ли је етички представљати холокауст у уметности и ако јесте, на који начин је то могуће учинити. Дискурс холокауста мотивисао је и покренуо бројне уметнике и критичаре на промишљање и дискусију о неразјашњеним питањима репрезентације холокауста: Ко има право да покуша да представи холокауст? Како треба представљати холокауст и како се можемо бавити питањем одговорности у послератном свету? Поезија, ритуал, музика, филм, фотографија, уметност уопште, помажу нам да се сетимо, подсећају оне који се нису чак ни родили да морају да осете патњу коју су имали среће да избегну, не само зарад одавања почасти жртвама, већ да би и сами остали хумани. У Аушвицу су култура, наука, уметност, прогрес постали наказне слике у огледалу људског бивствовања. Питање које се стално поставља пред нама после Аушвица је: Да ли је Аушвиц крај-врхунац наше културе, или је прекретница коју још нисмо разумели? Да ли је могућа уметност која ће изразити истину о Аушвицу? Ако холокауст означава историјски преокрет због примене екстремног насиља масовног убијања, онда тај преокрет поставља пред индивидуално сећање и колективно памћење сасвим нове изазове.