УТИЦАЈ НОВИХ КОМУНИКАЦИОНИХ ТЕХНОЛОГИЈА НА ПЕРЦЕПЦИЈУ ВРЕМЕНА
Тема све убрзанијег темпа живота и ламентирање над деструктивним ефектима те појаве није нова. Она се јавља још у XIX веку, са изумом железнице и телеграфа. Савремени човек је у доба индустријализације почео да доживљава корениту промену односа према времену. Са глобализацијом, која је дошла на таласу нових информационих технологија, устоличили су се императиви брзине, хитности, „инстантизма“, симултаности и краткорочизма, као нових мерних јединица времена. На извору акцелерације времена налазе се модерне технологије, али је интернет довео тај процес до врхунца. Притисак убрзања и уситњавања времена, преливајући се из економско-технолошке сфере, има тенденцију да колонизује целокупан психолошки и друштвени простор. У овом раду се не бавимо вредносном проценом технолошке брзине пер се, нити носталгичним жалом за старим, добрим, „споријим“ временима. Занима нас начин на који брзина, као вредносно неутралан, штавише и позитивно конотиран појам, преламајући се кроз психолошку призму, конкретно кроз перцепцију времена, постаје ужурбаност (ургентност, хитност) као доминантан модус индивидуалне и друштвене егзистенције. У циљу што бољег разумевања и анализе односа између брзине и журбе, као и његових последица на психосоцијално здравље, разликујемо три врсте времености: физиопсихолошку, социопсихолошку и технопсихолошку. Позивајући се на резултате истраживања које је, у оквиру докторске тезе из социологије, спровео Luc Bonneville са редовним корисницима интернета, покушаћемо да покажемо како код њих долази до мучног конфликта између наведених темпоралних модуса и до тзв. „патологије садашњости“.
