Публикације

ЕТИКА И ДИСЛЕКСИЈА: ГРАНИЦЕ МЕДИЈСКЕ КУЛТУРЕ

Текст проблематизује статус етике медија у односу на општетеоријски дискурс, испитујући могућности њеног утемељења као примењене етичке дисциплине. Најпре, у чланку се сагледава однос етике медија према традиционалним етичким схватањима најразличитијих оријентација и школа мишљења, а потом се преиспитивања преокрећу у смеру карактеристичне медијске проблематике. Спекулативни резултати критичких рефлексија поводом предмета као што је савремена етика медија воде до закључка да је у данашњем времену, а услед све већег друштвеног утицаја медија масовних комуникација и тзв. нових медија, можда адекватније говорити о феномену медијске обичајности, а на темељу класичног Хегеловог концепта “обичајности” (Sittlichkeit), него о етици медија, заснованој на правној регулативи у овој области, односно на индивидуалистичким схватањима грађанског морала. Овоме иду у прилог и теоријска схватања Маршала Маклуана, као и Пола Вирилија, која се, такође, проблемски разматрају и актуелизују у овом прилогу.

ПРАКТИЧНА ПОЗИЦИОНИРАНОСТ КУЛТУРЕ У ДРЖАВНО-ПРАВНОМ СИСТЕМУ СРБИЈЕ

Имајући у виду чињеницу да је практична позиционираност културе у нашем државно-правном систему у директној корелацији са реалним утицајем права на развој наше културе, сматрамо да се и кроз презентацију ове проблематике могу уочити нови недовољно искоришћени потенцијали у овом домену који могу представљати основу за њен квалитативни напредак. Наиме, управо кроз реорганизацију система практичног државно-правног позиционирања наше културе, могуће је створити адекватне предуслове за њен даљи развој, јер је овај утицај свакако од огромног значаја за њену егзистенцију. Иначе, питање државно-правне уређености културе представља један неуобичајени аспект посматрања ове изузетно важне сфере човековог живота, јер се положај културе у контексту њеног позиционирања у општем систему функционисања једне државе и утицаја тог система на њен развој, код нас до сада није третирао као тема која заслужује било какву врсту значајније анализе. Уосталом, о томе сведочи и чињеница недопустиво малог броја радова који су обрађивали ово питање, и то како у домаћој тако и у страној литератури. Иначе, ово питање има више значајних аспеката који се у суштини могу свести на анализу практичног односа културе и државе, и односа културе и права у нашем систему, те слободно можемо рећи да се у том интерактивном троуглу налази и одговор на већину питања која се и иначе тичу опште, а не само практичне, правне позиционираности наше културе. Поред тога, свакако да је у овом контексту занимљиво питање и положаја културе у нашој политичкој пракси, јер је утицај политике у Србији генерално толико изражен, да свакако представља изузетно значајан фактор и свих аспеката општег развоја културе.