Tag Archive for: простор

Предмет интересовања су простори у којима се дешавају сусрети између танго плесача и где људи више различитих националности и идентитета практикују овај плес, користећи Аргентину као моћну референтну тачку, али у исто време конституишући различите танго изразе. Нове информационе технологије, промене у мас-медијима, повећана мобилност и проток људи, променљиве праксе субјективизације, заједно са интензивним и некад супротстављеним животним “културним поетикама” – све су део онога што чини могућим формирање аутеничне танго друштвене праксе. Које су могућности у датој ситуацији за покрет и брзину тела танго плесача у најинтимнијем простору који они деле, израженом кроз одређено схватање загрљаја, и одређено схватање хода тј. корака? У којим се све околностима и окружењу актуализује загрљај? Како јавни израз загрљаја отвара простор за полуприватно отеловљење загрљаја у друштвеној арени? Овде се бавимо истраживањем транснационалне “динамике” танго плеса, као и онтолошким димензијама танго плеса.

У овом тексту испитује се контекст – културални контекст, култура као контекст – као парадоксална структура која је, истовремено, увек у некаквом простору и изван њега. Због тога се прави разлика између простора као већ датог и места које контекстуализује простор дајући му идентитет. Да би се контекст оформио потребна је тачка утемељења која, опет парадоксално, припада контексту (утемељујући мит) али је и изван њега јер се не може контекстуализовати (изван времена је и простора). Хетеротопије се, утолико, појављују као теоријски инструмент који показује да свака култура, упркос захтеву за хомогеношћу, у себи садржи различите просторе, друга места, непоклапања речи и ствари, ствари и њиховог контекста унутар културе, постављајући проблем успостављања поретка, његових правила и његове делотворности. Оваква поставка води до језика и проблема комуникабилности културе, односно до две супротстављене силе које делују у сваком контексту: сила која контекст настоји да затвори и тиме очува његову аутономност (политике идентитета) и силе која га отвара према другим контекстима (политике превођења).

Два кључна појма којима се објашњава суштина живота су време и простор. Кретање кроз време и простор, према једном начину разумевања, улази у путању тока кружног кретања по затвореном и предвидивом систему, док, по другом, кретање има линеарну путању у отвореном и за човека непредвидивом систему. Компромис између те две екстремне позиције разумевања развоја јесте симбол спирале који покушава да отвори затворен систем, да га враћа делимично на исто, али да, ипак, води у правцу развоја и кретања ка новим формама. Тако би круг, спирала и полуправа, били симболи разумевања кретања у времену које има свој почетак. У овом раду представљен је проблем развоја кроз симболику спирале. У контексту монотеистичких религија почетак је представљен стварањем света и одбројавањем дана. Спирала је успостављена у времену циклусом седмице. Друга порука Старога завета потиче од приче о паду у грех од када се, познањем добра и зла, спирала развоја одвија у два правца, у правцу живота и у правцу смрти, а поприште борбе је и Земља и биће.