Публикације

ЗАГРЉАЈ У ПОКРЕТУ – ТАНГО ИЗМЕЂУ ИНДИВИДУАЛНОГ ДОЖИВЉАЈА И ДРУШТВЕНЕ ПРАКСЕ

Предмет интересовања су простори у којима се дешавају сусрети између танго плесача и где људи више различитих националности и идентитета практикују овај плес, користећи Аргентину као моћну референтну тачку, али у исто време конституишући различите танго изразе. Нове информационе технологије, промене у мас-медијима, повећана мобилност и проток људи, променљиве праксе субјективизације, заједно са интензивним и некад супротстављеним животним “културним поетикама” – све су део онога што чини могућим формирање аутеничне танго друштвене праксе. Које су могућности у датој ситуацији за покрет и брзину тела танго плесача у најинтимнијем простору који они деле, израженом кроз одређено схватање загрљаја, и одређено схватање хода тј. корака? У којим се све околностима и окружењу актуализује загрљај? Како јавни израз загрљаја отвара простор за полуприватно отеловљење загрљаја у друштвеној арени? Овде се бавимо истраживањем транснационалне “динамике” танго плеса, као и онтолошким димензијама танго плеса.

УЧИНЦИ СУБВЕРЗИЈА УМЕТНИЧКИХ ПРАКСИ У ПРОСТОРИМА: DAS UNHEIMLICHE ФОКУС

Текст се бави субверзивним капацитетима простора у којима се излажу уметничка дела/ радови. Kористећи три временски дистантна примера указује се на различите појавности саме субверзије. Посебно, у оквиру специфичног концепта Das Unheimliche и оног његовог значења да је нешто застрашујуће не зато што је непознато, већ због тога што „нешто што је познато постаје страно”, истражује се начин на који простор излагања/ситуирања уметничког рада постоји као субверзиван у односу на намеру уметника да га таквим учини или не.

ПРОСТОРНА ИНТЕРАКТИВНА ИНСТАЛАЦИЈА – ТРАН(СПО)ЗИЦИЈЕ

У тексту су предочене неке од карактеристика медија просторне интерактивне инсталације, којe се могу препознати и као елементи, иначе, густе мреже неопходне за постојање интерактивног пројекта. Продукција просторне интерактивне инсталације у разним не/комерцијалним варијантама директно зависи од економске и друге моћи друштва, његовог техничко технолошког стандарда, структура културне и медијске политике, уметничких образаца, и сл. Такође, значајан је однос друштва према јавном, појединачном или заједничком деловању. Из спреге наведених чинилаца, подједнако се отвара питање за креаторе, уметнике, и публику, учеснике, на који начин доживљавају сопствену позицију у интерактивном процесу? Тран(спо)зиције се, и иначе, извесно континуирано догађаjу и у овој области, без обзира на то како су дефинисани „простори” наше личне или/и заједничке егзистенције.

ПАРАДОКСИ КОНТЕКСТА: ХЕТЕРОТОПИЈЕ МИШЕЛА ФУКОА

У овом тексту испитује се контекст – културални контекст, култура као контекст – као парадоксална структура која је, истовремено, увек у некаквом простору и изван њега. Због тога се прави разлика између простора као већ датог и места које контекстуализује простор дајући му идентитет. Да би се контекст оформио потребна је тачка утемељења која, опет парадоксално, припада контексту (утемељујући мит) али је и изван њега јер се не може контекстуализовати (изван времена је и простора). Хетеротопије се, утолико, појављују као теоријски инструмент који показује да свака култура, упркос захтеву за хомогеношћу, у себи садржи различите просторе, друга места, непоклапања речи и ствари, ствари и њиховог контекста унутар културе, постављајући проблем успостављања поретка, његових правила и његове делотворности. Оваква поставка води до језика и проблема комуникабилности културе, односно до две супротстављене силе које делују у сваком контексту: сила која контекст настоји да затвори и тиме очува његову аутономност (политике идентитета) и силе која га отвара према другим контекстима (политике превођења).

МЕСТО ПРОСТОРА У ДУШИ ИЛИ ПРЕИСПИТИВАЊЕ ПСИХОТЕРАПИЈСКИХ ФАНТАЗИЈА ПРОСТОРА И ТЕЛА

Фантазија простора игра важну улогу у терапијској психологији и покрива готово све оно што се одвија унутар субјеката терапије – радимо на процесима који се одвијају унутар неке породице а чине је дисфункционалном; прорађујемо и расветљавамо примитивна ментална стања која се одвијају у несвесном анализованог, распетљавамо проблеме настале унутар трансферно-контратрансферног односа; помажемо људима који су у шкрипцу; анализом олакшавамо клијенту да поврати пројекције натраг у себе; телесним техникама настојимо открити где се у телу скривају отцепљени трауматични доживљаји итд. Терапеутима драги појмови, без којих им је рад незамислив – пројекција, интројекција, интернализација, повлачење уцеловљавање, увид, рефлексија, отеловљење, премештање, померање, регресија, несвесно, подсвесно, жртвени јарац, триангулација, контакт, феноменолошко поље, контејнер, израстање, отеловљење, реално-нереално, субјект-објект и слично – изведени су из идеје простора или су настали ослањајући се на њу. У раду се бавим херменеутиком ове доминантне фантазије терапијске психологије и супротстављам је фантазији места на којој се, потом, може изградити једна посве другачија парадигма која би послужила као феноменолошко станиште горе побројаним процесима и садржајима нашег терапијског рада.

СПИРАЛА РАЗВОЈА И/ИЛИ СУНОВРАТА

Два кључна појма којима се објашњава суштина живота су време и простор. Кретање кроз време и простор, према једном начину разумевања, улази у путању тока кружног кретања по затвореном и предвидивом систему, док, по другом, кретање има линеарну путању у отвореном и за човека непредвидивом систему. Компромис између те две екстремне позиције разумевања развоја јесте симбол спирале који покушава да отвори затворен систем, да га враћа делимично на исто, али да, ипак, води у правцу развоја и кретања ка новим формама. Тако би круг, спирала и полуправа, били симболи разумевања кретања у времену које има свој почетак. У овом раду представљен је проблем развоја кроз симболику спирале. У контексту монотеистичких религија почетак је представљен стварањем света и одбројавањем дана. Спирала је успостављена у времену циклусом седмице. Друга порука Старога завета потиче од приче о паду у грех од када се, познањем добра и зла, спирала развоја одвија у два правца, у правцу живота и у правцу смрти, а поприште борбе је и Земља и биће.

ПРАЗНИЧНО ВРЕМЕ БЕОГРАДСКОГ САЈМА КЊИГА

Модерни празници наследили су ритуално-симболичке форме ранијих, превасходно религијских празничних форми. Савремени хепенинзи поседују елементе ритуала који разбијају хронотоп свакодневне линеарности, стварајући својим догађањем искорак у уметнуто време празника. Потреба за ритуалом опстаје у савременом културно-политичком дискурсу као архетипска неопходност, чијим се присуством заједница потврђује и обнавља. Релативизација тог архетипског норматива лежи у чињеници да модерна светковина не поседује капацитет тоталности којом би се друштвена заједница у целини идентификовала са њом. Партикуларност модерног празника је детермината модернитета.

БЕОГРАД У САВРЕМЕНОМ СРПСКОМ ФИЛМУ: УРБАНЕ ПРИЧЕ

Први корак у анализи простора је подела локализатора према критеријуму: унутра/споља (дом/улица). То је уједно и подела на своје/туђе, безбедно/небезбедно, културно/некултурно. У филмовима чија се радња дешава на Новом Београду, ова се разлика укида: ни у кући, ни на улици, јунаци нису безбедни; угрожени на целој територији, они као пријатељски простор виде део града с друге стране реке. Подела на горњи/доњи ниво има уобичајено значење: под земљом се налазе негативно маркирани простори, на вишим нивоима позитивно обележени локализатори. У филмовима о старом Београду, подела на унутра/споља (своје/туђе) некада се врши према граници четврти: унутар дела града који доживљавају као свој, протагонисти су заштићени. По значењском потенцијалу издвајају се: обала, мостови, кровови. На крововима се окупљају пријатељи из краја и формирају квазипородице. Јунаке анализираних филмова видимо чешће у јавним него у приватним просторима. Из територије која нуди заштиту у потенцијално опасну зону води их жеља за контактом.

VIDLJIVOSTI SLIKE

Rad se bavi različitostima koje su prouzrokovane promenom pitanja slike u tradicionalnom gledištu unutar umetnosti XX veka i promenama koje su prouzrokovane prvo mehaničkom reprodukcijom, kasnije videom i digitalizacijom slike, kao poslednjim dešavanjem po pitanju slike. Unutar takvog odnosa se javljaju dva gledišta koja se međusobno dopunjuju. Jedno, koje je okrenuto ka pitanju slike kao opisivanju društvene datosti i drugo, okrenuto ka lingvističkoj paradigmi, koja je bila glavni pokretač dešavanja u vizuelnim umetnostima. Ovakvo stanje je prouzrokovalo nove pomake u umetnosti i nova posmatranja koja dovode do razmišljanja unutar same umetnosti. Pojavljuje se težnja da se istrajava u sređivanju empiričkih podataka i sagledavanju strukturne podloge koja upućuje umetnost ka novom, širem prostoru ideja, ka ideji koja traži proširivanje sadržaja i ka novim mogućnostima izražavanja (medijsko proširenje). To dovodi do uspostavljanja vizuelnog i jezičkog aspekta, uspostavljanja relacije između objavljenog objekta i rasvetljavanja unutrašnjeg mentalno/duhovnog procesa, što možemo da pratimo na primeru video radova umetnika Bila Viole.