Публикације

НОВИ ЖИВОТ ЛЕГАТА

Комуникација Спомен-збирке Павла Бељанског с публиком заснована је на преношењу друштву јединствене вредности коју представљају дародавац и његов легат. Представа „Шест портрета Павла Бељанског” остварила је неколико важних циљева: повезивање легата и удружења грађана у стваралачком процесу, едукацију публике на занимљив и забаван начин, већу посећеност музејских садржаја, ширење идеје задужбинарства. Синергијом рада кустоса Спомен-збирке с једне, и драмског педагога и глумаца Театра младих „Мишоловка” с друге стране, створен је музејски производ који задовољава главне критеријуме развоја публике: њену партиципативност и анимацију. Кроз интеракцију с публиком, културно наслеђе приближено је не само младима, већи грађанима готово свих старосних група. Једноставна по форми и лака за памћење, представа је допринела да музеј буде публици блиско место коме ће се радо враћати. Инспиративна као пример педагошког креативног рада, вршњачке едукације и формирања нове публике, она је показала на који начин публика може кроз непосредан доживљај да усвоји знања о културној баштини.

ТРАНЗИЦИЈА ПОП КУЛТУРЕ ИЗ ПОТРОШАЧКОГ У ХИПЕРПОТРОШАЧКО ДРУШТВО

Аутор овога рада бави се турбуленцијама популарне културе на прелазу из индустријског – масовног произвођачког, у постиндустријско – посткултурно хиперпотрошачко друштво. У првом делу рада, потрошачки менталитет идентификује се код потрошача, заокупљеног потрошњом материјалних и симболичких добара, и код турбо или хиперпотрошача, који је потрошњу уздигао на ранг фетиша. И у једном и у другом случају потрошња не би могла функционисати без маркетинга, реклама и стварања робних марки. После подробне анализе општих одлика потрошње (у индустријској фази друштва) и хиперпотрошње (у постиндустријској фази), аутор под социолошку лупу ставља конзумирање популарних садржаја културе – филма и телевизије, а посебно различитих жанрова популарне музике. У одељку под насловом „Рок – од музике побуне до тржишног артикла” пропитују се трансформације рок музике и различитих начина њене рецепције, од првих тактова те музике до данас. Аутор анализира послератно тржиште младих, укључујући индустрију плоча, музичких касета, це-деова, видео-спотова и осталих носача звука. Економија рока и комерцијална подлога рок музике стављали су рок пред велика искушења, када је он морао да води двоструки живот: једном, да иде у сусрет укусу и очекивањима бројне и захтевне публике, а други пут да остваривањем профита задовољи незајажљиве апетите разних бизнисмена, музичких продуцената, организатора и менаџера.

ГЛУМЦИ И ПУБЛИКА

КУЛТУРА И ДЕМОКРАТИЈА – РАЗБИСТРАВАЊЕ ПОЈМОВА

У раду се разматра појмовно и историјски однос културе и (не)демократије. Појам културе се разумева на шири (начин укупног живота једне нације) и ужи (уметничко-стваралачки) начин. Као поредак који не спречава слободу мишљења, стварања и деловања, демократија представља ширење слободе уметничког поља културе. У раду се не оспорава напредак у ширењу повољних услова за културно стваралаштво у демократији. Подсећа се на чињеницу да су током историје друштва, преовладавали недемократски облици владавине. У таквим околностима су створена велика дела културе и уметности. Ова чињеница се објашњава способношћу стваралаца да пронађу облик за своје уметничке идеје и у недемократским друштвима. Заправо, ти системи су представљали изазов за уметничко и културно стваралаштво. У завршном делу анализирају се проблеми културе и уметности у односу према публици: појављују се у 1) „споровима” уметничког дела са групама уметничке публике, 2) јачању тржишта као посредника између дела и публике; 3) самопредстављање стваралаца и „стваралаца” на друштвеним мрежама.

ДИГИТАЛНИ ПОЛИС – ОАЗА ДЕМОКРАТИЈЕ ИЛИ САЈБЕР УТОПИЈА

Револуционарне промене у комуникационом простору доводе масовне медије на раскршће демократије и пропагандне тираније, при чему капиталистички корпоративизам смањује број успешних произвођача вести, дискретно стварајући невидљиве информативне монополе. На глобалном нивоу масе се идеолошки зачаравају финим спиновањем филтрираних и перфекционистички креираних порука са унапред пројектованим ефектима, што из доминантног дискурса имлицира нестајање објективности, равноправности и друштвене солидарности. Битка за рејтинзима и тиражима избија у први план, новинари се калкулишу као трошак у функционисању медијског менаџмента, док се учешће грађанина као субјекта политичког живота минимализује. Директан, огољен, арогантан притисак државе, власника медија или оглашивача резултира стављањем потрошача у центар интересовања, тако да забава, индивидуализам и нарцизам господаре масмедијским токовима, таблоидизујући јавну сцену. Приватни профит и општи интерес никада нису били у љубави, па само критичким преиспитивањем могућих праваца развоја можемо указати на смер ширења новинарства. Аутори уочавају како се улога публике у добу дигиталних медија коперникански мења, јер након периода традиционалне пасивности и конзумеризма она добија шансу лаганог преузимања активне и стваралачке позиције. Настаје доба мултимедијалних сервиса са великим бројем комуникационих апликација, чиме се омогућава културна и политичка различитост, рађање глобалног дигиталног полиса, умреженог и отвореног за сваког појединца. То је и велика шанса за опстанак демократије, при чему се новинарство и само мења, враћајући се изворној мисији служења обичном човеку.

ЗАШТО ПОСЕЋЕНОСТ НОЋИ МУЗЕЈА НЕ ПРЕДВИЂА ПОСЕЋЕНОСТ МУЗЕЈА ТОКОМ ГОДИНЕ: ОДНОС СТАВОВА И ПОНАШАЊА

Велика посећеност музеја током „Ноћи музеја” насупрот малом интересовању за програме ових установа осталим данима, послужила је као повод за испитивање могућности и препрека да фестивалска публика постане редовна музејска публика и поред специфичности фестивала у поређењу са редовним функционисањем музеја. Заступљеност оних који музеје посећују само током те једне ноћи у години као и оних који их посећују и осталим данима пружила је прилику за компаративно испитивање њихових ставова о посећивању музеја, субјективних норми, опажених препрека и намера да чешће посећују музеје у будућности (N=1480). Резултати показују да се музеји претежно опажају као друштвено корисни едукативни центри, чије се главне слабости огледају у имиџу статичних и досадних установа. Ипак, у фестивалској ноћи, значајан проценат посетилаца музеја исказује намеру да музеје посећује чешће у будућности. Зашто се те намере не реализују и какве су могућности да се то промени дискутовано је у оквиру теорије планираног понашања и с обзиром на ранија истраживања о културној потрошњи.