Публикације

ТРАНЗИЦИЈА ПОП КУЛТУРЕ ИЗ ПОТРОШАЧКОГ У ХИПЕРПОТРОШАЧКО ДРУШТВО

/in /by

Аутор овога рада бави се турбуленцијама популарне културе на прелазу из индустријског – масовног произвођачког, у постиндустријско – посткултурно хиперпотрошачко друштво. У првом делу рада, потрошачки менталитет идентификује се код потрошача, заокупљеног потрошњом материјалних и симболичких добара, и код турбо или хиперпотрошача, који је потрошњу уздигао на ранг фетиша. И у једном и у другом случају потрошња не би могла функционисати без маркетинга, реклама и стварања робних марки. После подробне анализе општих одлика потрошње (у индустријској фази друштва) и хиперпотрошње (у постиндустријској фази), аутор под социолошку лупу ставља конзумирање популарних садржаја културе – филма и телевизије, а посебно различитих жанрова популарне музике. У одељку под насловом „Рок – од музике побуне до тржишног артикла” пропитују се трансформације рок музике и различитих начина њене рецепције, од првих тактова те музике до данас. Аутор анализира послератно тржиште младих, укључујући индустрију плоча, музичких касета, це-деова, видео-спотова и осталих носача звука. Економија рока и комерцијална подлога рок музике стављали су рок пред велика искушења, када је он морао да води двоструки живот: једном, да иде у сусрет укусу и очекивањима бројне и захтевне публике, а други пут да остваривањем профита задовољи незајажљиве апетите разних бизнисмена, музичких продуцената, организатора и менаџера.

МАГИЧНО БУРЕНЦЕ ПИВА – ТЕЛЕВИЗИЈСКА РЕКЛАМА ЗА ПИВО МАРКЕ ,,GREENALL WHITLEY“

/in /by

КАКО СТВОРИТИ САВРШЕНУ ЛЕПОТИЦУ У УМЕТНОСТИ И У СТВАРНОСТИ?

/in /by

Иако историја не открива диктат лепоте какав данас намеће индустрија лепоте, појам лепог, барем у домену ликовних уметности није био далеко од реализације и од данас понуђених стандарда. Телесна лепота је била схватана као одраз вишег савршенства, али је била тражена у природи, и од ње је потицала. Селекцијом најлепшег из разних природних модела, она је редукована на заједнички именитељ, на средину. Природа је била модел, водич, али несавршена, и вешти мајстор је могао да је поправи, и њену савршенију слику реализује у уметности. И данас се у индустрији лепоте негују и исти идеал и исте стратегије које знамо из старије праксе, с тим што је у употребу ушла компјутерски обрађена слика. Концепт идеалне лепоте се није променио. Медији јесу, а развој технологије је омогућио и отеловљење прочишћене природе и откривања процеса њеног превазилажења пред нашим очима, уводећи артифицијелност у стварни простор и време, као у реклами за кампању пропагирања природне лепоте компаније Dove која илуструје древни процес студије селекције и идеализације у уметности. Но, није само уметност, односно уметничка теорија, била средиште занимања и предлагања савршених модела. Оне су, чини се, биле јасан одраз друштвених тенденција, односно занимања аристократске средине у којој су се постављала питања и предлагале могућности превазилажења природних недостатака у жена, али и мушкараца, као у делу Анђела Фиренцуоле, О лепоти жена, из 1541. године. Овај рад представља само један од приступа темама које отвара култура лепоте.

ТЕЛЕВИЗИЈА, ПРОМОЦИЈА ИЛИ СМРТ КЊИГЕ

/in /by

У раду полазим од тога да се књига у ери производне експанзије све више третира као роба и да јој је неопходна промоција која би издвојила појединачни наслов из све већег броја написаних и објављених дела. Телевизија, као један од “најјачих” медија, посредника у афирмацији књиге, указује се, међутим, као медиј који је по својој природи, због доминације слике, у потпуности супротстављен штампаној речи и, као такав, често неподесан за њену промоцију. Због некомпатибилности књиге и телевизије, визуелног и штампаног медија, свака промоција на телевизији има двоструку природу – афирмацију књиге и њеног истовременог потирања. Овим текстом желим да укажем на проблеме који настају у судару два медија и на безизлазан положај у који доспева књига као артефакт, за чији опстанак је телевизијска промоција важна, али и кобна по њену суштину.

СПЕКТАКЛ И МЕДИЈСКА КУЛТУРА

/in /by

У средиште своје анализе аутор ставља визуелне теорије Ги Дебора, Мишела Фукоа и Жана Бодријара да би показао у каквом су односу реалност, медијска култура и спектакл. У медијима и спектаклу виртуелна стварност се препознаје као темељна претпоставка савремене комуникације, њених предности и њених слабости. У настојању да уђе у визуелни свет, аутор је превредновао неколико битних културолошких концепата медијске сфере и обрадио у сажетој форми појмове релевантне за суштину разумевања визуелног у визуелној култури.