Публикације

РАЗМАТРАЊЕ РЕЛИГИЈСКЕ ТОЛЕРАНЦИЈЕ У САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ ФИЛОЗОФСКОЈ И ДРУШТВЕНОЈ МИСЛИ

Након распада СФРЈ и у светлу нових друштвених околности, религијске заједнице имају нов друштвени статус и нову друштвену улогу; оне су изашле из приватне и нашле своје место у јавној сфери. У контексту десекуларизације друштвеног живота, религијска толеранција има већи значај, како за саме религијске заједнице, тако и за друге друштвене актере и друштво у целини. Имајући то у виду, циљ овог рада је да анализира теоријска становишта и одређења појма религијске толеранције у радовима домаћих аутора – како филозофа и представника друштвених наука, тако и теолога. Осим анализе утицаја друштвеног контекста, анализираће се теза о релацији између монотеизма и нетолеранције, а у разматрање ће се узети и доктринарни аспект, односно садржај светих списа. Посветиће се пажња и томе ко су могући субјекти религијске толеранције, указати на проблем патернализма у говору о религији и религијском, те истаћи важност међусобног уважавања и поштовања између актера у дијалошкој комуникацији. У вези са присутним ставовима о немогућности толеранције између различитих конфесија, односно религија, будући да на различит начин гледају на пут човековог спасења, подвући ће се разлика између вредновања сазнања и вредновања актера – појединаца, заједница и друштвених група.

ТЕОРИЈСКИ ПРИСТУПИ РЕЛИГИЈСКОЈ ТОЛЕРАНЦИЈИ

У овом чланку бавимо се проблемом и теоријским артикулацијама религијске толеранције, посматрајући теоријске приступе различитих аутора, почев од доба просветитељства. У том смислу, анализирамо становишта Џона Лока, Волтера, Жан Жак Русоа, Џона Стјуарта Мила, Ендруа Хејвуда, Џона Ролса, Жолта Лазара, Александра Прњата и Ђуре Шушњића. На крају рада у кратким цртама представљамо однос према слободи вероисповести у Хабсбуршкој монархији у XVIII веку, имајући у виду мањински положај српске заједнице православне вероисповести.