Публикације

ЈАВНИ ДИСКУРС И САВРЕМЕНО НОВИНАРСТВО

/in , /by

Новинар-манириста и нема сопствених намера. Одриче се чина стваралаштва у новинарству. Стваралаштво замењује фразирањем. Клони се своје маште. Понављање схема, клишеа, шаблона јесте интелектуална раван по којој се најчешће креће. Језиком се само ублажавају стварне напетости и лакира стварност, у црно или бело, свеједно. Његово незадовољство постаје гротескно парцијално кретање према лажним украсима. Уместо да се наоружа мудрошћу и стрпљењем, новинар се сурвава у клишетизиране меандре језика и са патетичном упорношћу не суочава се са правим проблемима. Новинар као да не види добро, па и језик прилагођава упорном слепилу увећавајући еуфемистичка чворишта свога језика. Он, најчешће, само алудира на ствари, али их не чини видљивим. Он трага, али ређе налази. Сумња, али не открива до краја. Делује по принципу истоветности, мењајући мало простор око себе. Принцип сличност је његов трајни поетички мото. Новинар-манириста свуда види сличности и знаке истоветности. За њега све појаве личе помало једна на другу. Тешко увиђа запретане везе међу стварима.

РЕТОРИКА И ЕКРАН

/in /by

У раду су проблематизовани нови аспекти реторике и екранске културе. Реч је о честој и посебној трговини речима. Духовност и истинска духовитост постају све удаљенији од екрана. Постепено настаје нарочити реторички нарцизам. Гледаоци су збуњени еристичким лукавствима и реторичким маниризмом. Ипак, стварају се и нови облици непосредности којим се условљава појава хибридних жанрова.

КОНСТРУКЦИЈА ЗНАЊЕ О/И УМЕТНОСТИ У ДОБА ДИГИТАЛНИХ МЕДИЈА

/in , /by

Грозница дигитализације донела је са собом хипертекст као компјутерски генерисан текст. Проширење појма хипертекста доводи нас до могућности нове интерпретације, не само уметничке праксе, већ паралелно са њом теорије и политике те праксе. Када је знак (иконички, индексни, симболички) постао “темељ“ мишљења, дошло је до промене статуса знања. На примеру уметничке праксе то се види кроз реконструкцију/деструкцију/деконструкцију дела у текст, а текста у хипертекст. Реторичке фигуре хипертекста остварују нову херменеутику кôда. Кôд, као начин повезивања лексија (јединица читања) прошлих трагова архива, базе података, целокупну Гутенбергову галаксију преводи у Хипертекстуалну галаксију. Догађај ремедијализације или дигитални Маклуан нас подсећају да је стваралачка пракса увек била наглашен (хипер) процес виртуелизације и стварања уметничког као медијског/дискурзивног конструкта. Хипертекст тако постаје широка платформа за читање/писање како у науци, образовању, тако и у књижевности, филму, ликовним уметностима, позоришту, моди, исхрани, музици, фотографији. Уметничко дело/текст/хипертекст, може да се посматра и као парадигма у конструкцији знања.