Публикације

УТИЦАЈ ФИЛМА НА ПОЈАВУ И РАЗВОЈ ТЕМПОРАЛНОСТИ У ВИЗУЕЛНИМ УМЕТНОСТИМА

/in /by

Увођење темпоралности – ограниченог трајања, покрета, промене – фундаментално мења начин функционисања уметничког дела: трајност, непроменљивост, „вечност”, више нису његова подразумевајућа обележја; уметничко дело није нужно предмет, већ и одређена активност, процес, искуство. Уметнички рад преузима логику флуида: његова материјална компонента, као што је облик, величина, формат, постаје променљива, a начин функционисања флуидан. Ова промена се не може посматрати независно од техничке репродукције, пре свега, филма који по први пут уводи покрет у, до тада, статичну, непроменљиву слику. Преко филма и покретне слике темпоралност се шири и на друге области визуелних истраживања, а ефекат тога је појава низа нових уметничких пракси: на почетку 20. века у оквиру авангарди, преко неоавангардних појава до савремене уметности у којој овакав начин функционисања постаје доминантан.

УКИJО-Е ИЗМЕЂУ ПОП АРТА И (ТРАНС)КУЛТУРНЕ АПРОПРИЈАЦИЈЕ

/in /by

Овај рад анализира, с једне стране, уметничко дело Мухамеда Кафеџића – Мухе, а с друге, проматра значење и примењивост теорија културне апропријације на његов рад. Циљ рада је да представи сложен поступак преузимања токова и појава из историје уметности, на примеру Кафеџићевог рада јапанских укијо-е дрвореза (XVII-XIX век) и Америчког Поп арта (XX век), који контекстуализацијом и иновативним третирањем добија нова значења и читања. На крају, у контексту Босне и Херцеговине, намера ми је да заговарам идеју како Мухин уметнички рад има одлике неприпадања локалној средини, традицији и поседује, последично, једно транс-културно усмерење. Међу наведеним делима се налазе серије радова попут 100 Views of Ukiyo-e, Volume I: Masters, омаж укијо-е традиционалним уметницима од XVII до XIX века тематизујући низ представа (позориште, митологија, еротика, самураји, куртизане, пејзажи, животиње); затим серије History re-painting и Japanesque које се поигравају са контекстом Босне и Херцеговине; 100 великих таласа који чине омаж и интерпретацију у виду мурала/уличне уметности Хокусаијевог Великог таласа Канагаве; као и Utamaro Lichtenstein која са хумором директно реферише истовремено на уметнике Роја Лихтенштајна и Хокусаија, два битна узора Мухиног рада.

СКИЦЕ ЗА ТЕОРИЈУ НОВИХ МЕДИЈА

/in /by

Текст Скице за теорију нових медија предлаже отворене проблеме за еклектичну расправу нових медија у пољу савремене естетике и теорије уметности. Указује се на статус новомедијског уметничког дела и на замену концепта уметничког дела уметничким диспозитивом. Појам диспозитива се преузима из теорије Мишела Фукоа и филозофије Ђорђа Агамбена. Појам диспозитива примењен на теоретизације нових медија се показује на отворен, променљив и процесуалан начин. Ту се указује на прелаз од појма релацијске естетике Николаса Буриоа на појам процесуираних односа и тиме на динамизиран концепт уметничког диспозитива. Повезивањем техне са епистемом и афектом успоставља се основа за политизацију уметности и за разматрање политике уметности. Појам политике уметности се разматра референтно према Жаку Рансијеру и Габријелу Рокхилу. У другом делу текста се редефинише појам нових медија у историјској перспективи: од авангарди преко неоавангарди до савремене уметности.

ПОЈАМ КОНТЕКСТА – РАЗЛИЧИТИ ТЕОРИЈСКИ ОКВИРИ

/in /by

У раду се проблематизују различити теоријски оквири за могуће појмовно одређење контекста. Започиње са лингвистичким тумачењем као најранијем покушајем издвајања и дефинисања контекста у односу на перформатив: конвенционалним и партиципативним схватањем контекста. Затим се наставља са деконструкцијом контекста која представља раскид са лингвистичким приступом и истовремено уздизање контекста на ниво појма. Следећи теоријски оквир је Бурдијеов појам поља сила који контексту даје релациони карактер – скуп односа, а не елемената – и ослобађа га супстанцијалистичких рецидива. Међутим, тек увођењем Делезовог појма ризом и асамблажa као ризомског модела повезивањa прави се радикалан одмак од дуалистичких матрица које урачунавају претходни теоријски оквири: формалистички (уметничко дело вс. контекст), лингвистички (текст вс. контекст, субјективно вс. објективно), деконструктивистички (присуство вс. одсуство, прималац вс. пошиљалац) и поље сила (унутар вс. изван поља). Предлог за ново одређење контекста који одговара савременом тренутку и савременој уметности и урачунава достигнућа свих претходних теоријских оквира је флуидни контекст – термин преузет од Баумана (флуидна модерна).