Након чувене Адорнове реченице: ,Писати поезију после Аушвица је варварство, поставља се питање да ли је етички представљати холокауст у уметности и ако јесте, на који начин је то могуће учинити. Дискурс холокауста мотивисао је и покренуо бројне уметнике и критичаре на промишљање и дискусију о неразјашњеним питањима репрезентације холокауста: Ко има право да покуша да представи холокауст? Како треба представљати холокауст и како се можемо бавити питањем одговорности у послератном свету? Поезија, ритуал, музика, филм, фотографија, уметност уопште, помажу нам да се сетимо, подсећају оне који се нису чак ни родили да морају да осете патњу коју су имали среће да избегну, не само зарад одавања почасти жртвама, већ да би и сами остали хумани. У Аушвицу су култура, наука, уметност, прогрес постали наказне слике у огледалу људског бивствовања. Питање које се стално поставља пред нама после Аушвица је: Да ли је Аушвиц крај-врхунац наше културе, или је прекретница коју још нисмо разумели? Да ли је могућа уметност која ће изразити истину о Аушвицу? Ако холокауст означава историјски преокрет због примене екстремног насиља масовног убијања, онда тај преокрет поставља пред индивидуално сећање и колективно памћење сасвим нове изазове.
