Tag Archive for: спектакл

Светковине су одувек биле присутне у друштвеном животу, у правилном ритму периодичних и цикличних свечаности. По антрополошкој инерцији, свака јавна масовна представа бива образац и одраз друштвеног поретка, односно бива његова експресија, рефлексија, креација и трансформација. Перформативни карактер културе представља једну од примарних основа студија спектакла. Спектакл претвара трајност светковине у ситуацију постизањем ефеката свеобухватности и монтиране визуелизације. Карневалска античка и средњовековна смеховна култура, која подразумева гротескни спој фантастичног и реалног, повезује првобитну митологију (ритуал) и уметничку књижевност. Менипеја је један од главних носилаца и преносилаца карневалског осећања света у литератури све до наших дана. Сцене скандала и разна нарушавања уобичајеног тока догађаја карактеришу менипејску књижевну традицију, а нарочито битно одређују дела Достојевског. Елементе карневалске представности налазимо у поетикама Раблеа, Сервантеса, Шекспира, Достојевског. Настанак данашњих културних манифестација је у нераскидивој вези с празником, а то значи с далеком архаичном митолошком традицијом. Празник је представљао временски исечак који је повезан са сфером сакралног, утичући од самог почетка на појаву и развој уметности и естетске свести. У култури свакодневог живота, празници су битно трансформисани на штету обредних елемената.

Спектакуларна изложба “Светови тела”, рекламирана под слоганом: “феноменални поглед на феномен људског тела”, којом је немачки анатом Гинтер фон Хагенс (Gunther Von Hagens), најпре тржишно препоручивао свој изум – специјални поступак конзервације мртваца који се састојао у томе што их је клесао – пластифицирајући их, разматра се у овом раду као парадигматичан феномен за разумевање објективне стварности присутне у спектакуларној форми која је људски леш увела у свет “enterteinmenta” – забаве и “show businessa”. Спектакл као конкретизована инверзија живота, као крајња консеквенца Ги Деборовог (Guy Debord) “Друштва спектакла: Свет тела”, материјализован у пластифицираној зомбизираној форми, осликава суштину самог пројекта стварности и човековог места у њој, нудећи кључеве за решење загонетке антрополошког усуда западног човека који се приближава самој граници бића у ритуалу што ослобађа тело где је заробљена неразменљива смрт над којом бди наука, савршено се уклопивши у културну матрицу свеопште естетизације.

Рад анализира однос моде и уметности у ери глобализације и њихово прожимање у области модног дизајна. Социокултурни процес интеграције различитих културних вредности крајем двадесетог века доводи до преплитања различитих уметничких дисциплина и утиче на настанак новог интердисциплинарног медија који балансира између моде и уметности. Ове промене иницирају модне дизајнере на поновно процењивање улоге одеће, које треба да допринесе проналажењу алтернативних врста праксе и утичу на појаву новог типа уметника, концептуалног модног дизајнера, који у својим истраживањима улази у широко поље модних перецепција. Однос између модног дизајна и уметности почиње да се јавља као област у модним теоретским расправама, у којима модни теоретичари истражују пресек и везу између ових дисциплина, преиспитујући старе поделе. Преузимајући технике из разноврсних уметничких области, концептуални модни дизајнери својим делима отварају нове прерспективе и указујујући на нове методе и изразе, превазилазе традиционалне категоризације уметничких дисциплина.

Ликовној је уметности традиционално додељивана она улога коју данас приписујемо медијима масовне комуникације, а у складу са теоретизацијом спектакла као актуелног модела културалне видљивости. То је могуће увидети услед поновног разматрања парадигматских дела из историје уметности, али и тренутно маргинализованог места ликовних умећа у оквирима друштвеног живота. У овом тексту настојаћемо зато да лоцирамо услове таквог преузимања ’овлашћења’, односно, последице преноса функција комуникацијске размене и појавности из поља уметничког доживљаја у сферу нових електронских платформи, и поствареног медијског амбијента који оне генеришу. Јер, у питању није проста замена терена, пошто свако медијско окружење одликују друге законитости. Проблеми које ћемо сходно томе ословити тичу се пре свега наслеђа ликовне уметности у данашњем времену и њеног тренутног статуса, а у односу на свеопшту естетизацију стварности. На делу је испитивање нових, неисцрпних могућности које се отварају пред ликовним стваралаштвом, а насупрот императивима специјализације његових умећа које поставља тренутно доминантан поредак глобалног тржишта.