Публикације

МЕНИПЕЈА, КАРНЕВАЛ, СКАНДАЛ: HOMO FESTIVUS И HOMO FANTASIA

Светковине су одувек биле присутне у друштвеном животу, у правилном ритму периодичних и цикличних свечаности. По антрополошкој инерцији, свака јавна масовна представа бива образац и одраз друштвеног поретка, односно бива његова експресија, рефлексија, креација и трансформација. Перформативни карактер културе представља једну од примарних основа студија спектакла. Спектакл претвара трајност светковине у ситуацију постизањем ефеката свеобухватности и монтиране визуелизације. Карневалска античка и средњовековна смеховна култура, која подразумева гротескни спој фантастичног и реалног, повезује првобитну митологију (ритуал) и уметничку књижевност. Менипеја је један од главних носилаца и преносилаца карневалског осећања света у литератури све до наших дана. Сцене скандала и разна нарушавања уобичајеног тока догађаја карактеришу менипејску књижевну традицију, а нарочито битно одређују дела Достојевског. Елементе карневалске представности налазимо у поетикама Раблеа, Сервантеса, Шекспира, Достојевског. Настанак данашњих културних манифестација је у нераскидивој вези с празником, а то значи с далеком архаичном митолошком традицијом. Празник је представљао временски исечак који је повезан са сфером сакралног, утичући од самог почетка на појаву и развој уметности и естетске свести. У култури свакодневог живота, празници су битно трансформисани на штету обредних елемената.

ИГРАМ (СЕ), ЗНАЧИ ПОСТОЈИМ ИЛИ УЧЕСТВУЈЕМ, ЗНАЧИ ПОСТОЈИМ

Од синкретичке уметности праисторије, преко религиозног и политичког спектакла историје, до данашње отуђености, људска јединка се није битно мењала. На самом почетку човек је директно укључен у магијске обреде, овај статус губи у корист пасивног посматрача збивања, чему је допринео најновији брзи развој високих технологија и бављење у виртуелном простору. Кроз директно интерактивно учешће у живом спектаклу концерта уметничке музике, савремени човек се враћа својим коренима, постаје активан чинилац у стварању уметничког дела.

СВЕТОВИ ТЕЛА

Спектакуларна изложба “Светови тела”, рекламирана под слоганом: “феноменални поглед на феномен људског тела”, којом је немачки анатом Гинтер фон Хагенс (Gunther Von Hagens), најпре тржишно препоручивао свој изум – специјални поступак конзервације мртваца који се састојао у томе што их је клесао – пластифицирајући их, разматра се у овом раду као парадигматичан феномен за разумевање објективне стварности присутне у спектакуларној форми која је људски леш увела у свет “enterteinmenta” – забаве и “show businessa”. Спектакл као конкретизована инверзија живота, као крајња консеквенца Ги Деборовог (Guy Debord) “Друштва спектакла: Свет тела”, материјализован у пластифицираној зомбизираној форми, осликава суштину самог пројекта стварности и човековог места у њој, нудећи кључеве за решење загонетке антрополошког усуда западног човека који се приближава самој граници бића у ритуалу што ослобађа тело где је заробљена неразменљива смрт над којом бди наука, савршено се уклопивши у културну матрицу свеопште естетизације.

МЕДИЈИ – АРТИЉЕРИЈА ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ

Глобализација светске економије и успостављање глобалног друштва донело је у историји незапамћен јаз између богатих и сиромашних. Ова диспропорција чини касни капитализам изузетно нестабилним и постаје разлогом могућих великих друштвених промена. Глобални западни медији су у првој линији одбране тако успостављеног новог светског поретка. Медијска индустрија је део робусне пропагандне машинерије која производи оправдање за стање, али учествују у припремама ратова и вођењу војних операција против оних, било где у свету, који угрожавају stаtus quо.

ПРОЖИМАЊЕ МОДЕ И УМЕТНОСТИ НА ПРЕЛАЗУ ВЕКОВА

Рад анализира однос моде и уметности у ери глобализације и њихово прожимање у области модног дизајна. Социокултурни процес интеграције различитих културних вредности крајем двадесетог века доводи до преплитања различитих уметничких дисциплина и утиче на настанак новог интердисциплинарног медија који балансира између моде и уметности. Ове промене иницирају модне дизајнере на поновно процењивање улоге одеће, које треба да допринесе проналажењу алтернативних врста праксе и утичу на појаву новог типа уметника, концептуалног модног дизајнера, који у својим истраживањима улази у широко поље модних перецепција. Однос између модног дизајна и уметности почиње да се јавља као област у модним теоретским расправама, у којима модни теоретичари истражују пресек и везу између ових дисциплина, преиспитујући старе поделе. Преузимајући технике из разноврсних уметничких области, концептуални модни дизајнери својим делима отварају нове прерспективе и указујујући на нове методе и изразе, превазилазе традиционалне категоризације уметничких дисциплина.

КОНТЕКСТ МЕДИЈСКОГ СПЕКТАКЛА У УСЛОВИМА ДРУШТВЕНЕ КРИЗЕ

Посматран са становишта доминантно хегемонистичког дискурса, рад анализира процесе које изазива медијски контекст у сусрету са активном публиком. Шта се догоди у комуникационом процесу, када је идеолошки аспект кодирања поруке нејасан, те на који начин медијски контекст створен у овим условима утиче на процес декодирања? У време турбулентног статуса националног питања, 1987. године у оквирима државног идеолошког апарата реализована је централна манифестација Дан младости под називом Упалите светло, која је у себи садржала питање одрживости идеје југословенства. Циљ текста усмерен је на описивање и изналажење валидних одговора на тему релационих веза између медијског спектакла (елемента државног идеолошког апарата) и улоге активне публике у периоду друштвене кризе.

SPEKTAKL BOLESTI: O ULOZI MEDICINSKE ZNANOSTI U ŽIVOTU SUVREMENOG ČOVJEKA

U radu je ponajprije riječ o odnosu suvremenog čovjeka prema zdravlju. Težište tog odnosa izmješteno je od osobne brige za zdravlje, ili bolje brige svakog čovjeka za vlastito zdravlje, u brigu sustava za zdravlje sviju. Ovo sve se odvija u socijalnom, kulturnom, ekonomskom, medijskom i tehnološkom okružju kojeg možemo nazvati spektaklom. U problemsko-sadržajnom pogledu rad se temelji na prilozima triju autora: Ivana Illicha, Guya Deborda i Lidije Gajski. Od njih svako u svom području tematizira probleme koje nastojimo u ovom radu prikazati u sklopu. Prvi daje kritiku institucija industrijskog društva koje čine čovjeku štetu jer transformiraju subjekt iz pojedinca u sustav. Drugi autor daje opširan i dubok prikaz spektakla kao mehanizma stvaranja lažne svijesti o čovjekovom životu. Treća, Lidija Gajski, daje izniman i obuhvatan prikaz funkcioniranja zdravstvenog sustava posebno ističući probleme odnosa brige za zdravlje i proganjanja profita. Drugi sklop problema iznesenih u ovom radu vezan je uz ulogu znanosti u suvremenom društvu. Znanost je uglavnom poistovjećena s istinom u čemu se također vidi partikularizacija i fragmentacija jer se zanemaruju drugi aspekti i perspektive čovjekove duhovnosti, primjerice religija i umjetnost. Kada je u pitanju zdravlje u procesu komercijalizacije znanosti, koji se najbolje očitava, s jedne strane u financiranju znanstvenih istraživanja, a s druge strane u naplati rezultata istraživanja iz sfere društvenih financijskih potencijala, može se uočiti proces deracionalizacije znanosti, koja gubi karakter opće umne rasudbe i dolazi u službu kapitala i multiplikacije profita. Pitanje spektakla ovdje dobiva početnu poziciju interpretacije. 

МЕДИЈСКА КУЛТУРА И ТЕРОРИЗАМ – СИМБИОЗА МЕДИЈА И ДЕСТРУКЦИЈЕ

У раду се бавимо односима између медијске културе, деструкције и терора. Анализирали смо однос медија и недржавног, као и државног терора, и тактике преко којих и једни и други, услед велике моћи медија, промовишу своје интересе. Такође смо уочили и све већу потребу медија за спектакуларним и деструктивним садржајима, што чини услове за симбиозу медија и деструкције. Писали смо и о холивудској филмској индустрији, као важној парадигми у креирању глобалне медијске културе, и о њеном деловању у стварању подстицајног модела који карактерише империјална логика и пропагандни карактер.

УМЕТНОСТ VS. УМЕТНОСТ: ПРОБЛЕМИ УПОТРЕБЕ И ЗЛОУПОТРЕБЕ УМЕТНОСТИ У СВЕТУ СПЕКТАКЛА

У нашем тексту, бавимо се проблемом употребе и злоупотребе уметности у друштву спектакла. Ако прихватимо чињеницу да живимо у свету симулације, окружени “терором” медијских представа, у којем су друштвени односи одређени тим представама, неминовно се поставља питање уметности и њеног места у друштву. С једне стране, систем који влада користи уметничку креативност уметника техничара, који преко монтаже, пропаганде и различитих облика дизајна (индустријски, графички, веб и сл) промовишу доминантне вредности и учвршћују хегемонију, док с друге стране, уметност, како је ми видимо, треба да буде постављена насупрот доксе и да кроз критику, иронију, субверзију и парадокс буде поље за слободну екпресију грађана и друштва.

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ У ВРЕМЕНУ НОВИХ МЕДИЈА

Ликовној је уметности традиционално додељивана она улога коју данас приписујемо медијима масовне комуникације, а у складу са теоретизацијом спектакла као актуелног модела културалне видљивости. То је могуће увидети услед поновног разматрања парадигматских дела из историје уметности, али и тренутно маргинализованог места ликовних умећа у оквирима друштвеног живота. У овом тексту настојаћемо зато да лоцирамо услове таквог преузимања ’овлашћења’, односно, последице преноса функција комуникацијске размене и појавности из поља уметничког доживљаја у сферу нових електронских платформи, и поствареног медијског амбијента који оне генеришу. Јер, у питању није проста замена терена, пошто свако медијско окружење одликују друге законитости. Проблеми које ћемо сходно томе ословити тичу се пре свега наслеђа ликовне уметности у данашњем времену и њеног тренутног статуса, а у односу на свеопшту естетизацију стварности. На делу је испитивање нових, неисцрпних могућности које се отварају пред ликовним стваралаштвом, а насупрот императивима специјализације његових умећа које поставља тренутно доминантан поредак глобалног тржишта.