Публикације

ДА ЛИ ЈЕ ФИЛОЛОГИЈА ЗАИСТА ПРЕВАЗИЂЕНА

/in , /by

Доминација структурализма у лингвистици и другим друштвеним и хуманистичким наукама током XX века довела је до потискивања филологије. Усредсређеност научног истраживања на језички систем и искључивање димензије значења и комуникацијске функције језика, односно текста, показала се немоћном да одговори потреби целовитог разумевања савременог света. Филологија се реактуализује као неофилологија која уважава све теоријске увиде структуралне лингвистике, али обнавља комплексан аналитички приступ тексту и изнова се потврђује као незаменљива наука о човеку. Програми савременог универзитетског образовања, укључујући и оне настале на основу тзв. „Болоњске декларације”, имплицитно потврђују ову тенденцију. На примеру метаморфоза оријенталне филологије као интердисциплинарне научне области на Филолошком факултету у Београду, показује се како раслојавање и фрагментација ове класичне филолошке дисциплине представљају циклично кретање ка једној новој програмској комплексности. Силабуси савремених студија у суштини су неофилолошки осмишљени, иако се помињање филологије „академски коректно” и даље избегава.

ТЕОРИЈА ТЕКСТА И НОВИ МЕДИЈИ

/in /by

Рад се бави теоријским истраживањем специфичности нових медија применом модела и метода установљених и развијених у теорији текста. За разлику од линеарних модела комуникације који се односе на вербални језик, интертекстуални модел нелинеарног грађења текстуалних веза пружа боље разумевање комплексних процеса производње значења карактеристичних за нове медије. Хипертекст као текст повезан на многобројне начине са другим текстовима, омогућио је сваком кориснику нових медија да слободно бира нит коју ће следити при читању датог текста. Разрада и практична примена концепта хипертекста у оквиру технологије нових медија, у потпуности је потврдила теоријска сазнања до којих се дошло у савременој лингвистици и теорији текста.

ПОЈАМ КОНТЕКСТА – РАЗЛИЧИТИ ТЕОРИЈСКИ ОКВИРИ

/in /by

У раду се проблематизују различити теоријски оквири за могуће појмовно одређење контекста. Започиње са лингвистичким тумачењем као најранијем покушајем издвајања и дефинисања контекста у односу на перформатив: конвенционалним и партиципативним схватањем контекста. Затим се наставља са деконструкцијом контекста која представља раскид са лингвистичким приступом и истовремено уздизање контекста на ниво појма. Следећи теоријски оквир је Бурдијеов појам поља сила који контексту даје релациони карактер – скуп односа, а не елемената – и ослобађа га супстанцијалистичких рецидива. Међутим, тек увођењем Делезовог појма ризом и асамблажa као ризомског модела повезивањa прави се радикалан одмак од дуалистичких матрица које урачунавају претходни теоријски оквири: формалистички (уметничко дело вс. контекст), лингвистички (текст вс. контекст, субјективно вс. објективно), деконструктивистички (присуство вс. одсуство, прималац вс. пошиљалац) и поље сила (унутар вс. изван поља). Предлог за ново одређење контекста који одговара савременом тренутку и савременој уметности и урачунава достигнућа свих претходних теоријских оквира је флуидни контекст – термин преузет од Баумана (флуидна модерна).

ПОЗИЦИОНИРАЊЕ ТЕОРИЈА РЕЦЕПЦИЈЕ

/in /by

Циљ овог рада је теоријско позиционирање и дефинисање теорија рецепције, које су довеле до једног од најутицајнијих епистемолошких заокрета у теоријском дискурсу 20. века – са анализе уметничког дела и аутора, према анализи примаoца (читаoца, гледаoца, слушаoца) или реципијента, који тако постаје носећа категорија значења савременог теоријског дискурса.

НИЧЕОВЕ МАСКЕ – ОГЛЕД О ПЕРСПЕКТИВИЗМУ

/in /by

Ничеово (Nietzsche) идентификовање са хеленским божанством Дионисом је најизразитији случај његовог маскирања. У овом огледу се постављају два основна питања: каква је функција тог маскирања, и шта се крије испод Ничеових маски. Одговор се тражи у карактеристикама Ничеовог генеалошко-перспективистичког поступка мишљења. Резултат овог поступка је динамичан и фрагментаран текст, који је игра скривања и показивања, игра која конституише своја правила, као и самог играча. Различите перспективе Ничеовог текста се не смирују у дијалектичкој синтези или у херменеутичком стапању хоризоната. Иза маски нема никаквог „правог лика”, али то не значи да су маске „лажне”.

НОВЕ УЛОГЕ АУТОРА И ЧИТАЛАЦА: АУТОМАТИЗАЦИЈА И УПРАВЉАЊЕ СЛОЖЕНИМ ПРОЦЕСИМА ЧИТАЊА И ПИСАЊА

/in /by

Читање и писање доживљавани су у прошлости као процеси које карактерише индивидуалност делања и интимност промишљања. Развој технологија мења ове поставке и уводи могућности за колаборацију и интерактивност у процесима читања и писања. У раду се презентује поглед на до сада прикупљена знања о процесима читања и писања и дефинишу нови концепти Читање 2.0 и Усамљени читалац. Ови концепти помажу у разумевању промена које су могуће у сагледавању предности и мана које ове промене доносе за процесе читања и писања. У раду су презентована техничка достигнућа која омогућавају укључивање машина у процесе креирања и анализирања текста. Указује се на нове могућности које ово доноси за повећање ефективности и ефикасности приликом коришћења и стварања текста. У раду се разматрају предуслови потребни да би се нове технологије користиле на оптималан начин. Предочава се неизвесност коју новине доносе и подвлачи потреба за проактивним приступом оних чији посао укључује читање и писање у динамичном окружењу готово свакодневних техничких иновација.

ПОСТМОДЕРНА ТЕОРИЈА И ФИЛМ

/in /by

Рад има за циљ да представи постмодерну теорију на примеру филма. У првом делу рада расправља се о појму интертекстуалности, који је одређен као суштински у дефинисању постмодерног филма, као и о теорији двоструког кодирања. Такође, у овом делу рада скренута је пажња на најзначајније ауторе из области књижевне критике и друштвене теорије који су допринели разумевању постмодерне текстуалности. Други део рада представља аналитички оквир у коме су дате одреднице постмодерног филма. Трећи део рада је расправа о томе када би у анализу постмодерног филма требало кренути, али и шта би био постмодерни филм у пуном смислу те речи, а који кинематографски правци се могу сматрати претечама постмодерног филма.