Tag Archive for: фотографија

Развојем савремених теоријских приступа, почевши од лингвистике, преко семиотике па све до теорије визуелне културе, фотографија се више не сматра само за објективну и реалистичну визуелну репрезентацију онога што се налазило испред објектива фотоапарата у тренутку фотографисања, већ се узимају у обзир и многобројни протоколи и кодови којима је наше визуелно искуство генерисано. Иако фотографија делује уверљиво, јасно и лако разумљиво због своје „очигледне” визуелне сличности са оним што приказује, начин на који видимо фотографију не заснива се само на нашој природној перцептивној способности. Скопички режими директно су зависни од постојећих друштвених пракси, а посебно од језика којим се служимо. Ако под језиком подразумевамо сваки систем комуникације који користи знакове организоване на одређен начин, онда и визуелне репрезентације можемо сматрати за праксе производње значења одређене визуелним језиком који ће бити предмет нашег истраживања. На фотографији видимо и распознајемо оно што је приказано не само зато што фотографија личи на то, већ и зато што она припада врсти приказа које смо научили да ’читамо’ на одређен начин. Релација између фотографије и предмета није директна и природна, него конвенционална. Сличност се не заснива само на подударности њихових визуелних својстава, већ и на пракси производње значења карактеристичној за једно друштво, у коме смо као реципијенти усвојили одређене норме приказивања.

Од експозиције Роџера Фентона у трајању од 15 секунди до Инстаграма. Први ратни фотограф могао је да фотографише војнике поред рова у угодном ћаскању, а призоре смрти није фотографисао. Хтео је да рат прикаже у бољем светлу. Фотографија коју је Фентон снимио на Криму а да је више од добронамерне документарности јесте Долина смрти. На тој фотографији нема експлицитне смрти иако она јесте портрет смрти без мртвих. Данас најновијом Instagram апликацијом сцене смрти можемо „попети” на Интернет приликом самог експонирања. Фотографије смрти које смо снимили успут на локалном друму одмах ће се наћи на нашим FB (фејсбук) профилима, Твитеру (Тwеетеr), Foursquare, Tumblr, Flickr i Posterous. Хибридне форме фотографских апликација и друштвеног умрежавања детабуизовале су додатно призоре смрти освакодневљујући их што је претходно у мањој мери учинила дигитална фотографија. Први значајнији помак био је прелаз на филм у котуру марке Кодак (ви шкљоцајте, а ми ћемо урадити све остало). Феномени који додатно бочно осветљавају процес детабуизације смрти и стварања феномена популарне културе, јесу Виџи (Weegee) и остали фотографи-уметници који се ослањају на његову традицију.

Kao što se za otkriće fotografije smatra da je bilo jedan od prelomnih trenutaka za društvo XIX veka, tako se isto smatra i za otkriće interneta i razvoj digitalne tehnologije na prelazu iz XX u XXI vek. Često gledana kao tehničko pomagalo umetnicima ili naučnicima, u kulturi interneta, mobilnih telefona s fotoaparatima ili “ajpodovima”, fotografija je postala najmasovniji medij podložan konstantnim, gotovo neuhvatljivim transformacijama. Kada je umetnost u pitanju, nikada pre nismo bili suočeni s toliko različitih postupaka i pristupa u tretiranju ovog medija. S pojavom novih tipova kompjutera, skenera, štampača, digitalnih fotoaparata i interneta, s jedne strane olakšane su produkcija, distribucija i prezentacija fotografije, dok su, s druge strane, umetnici, kako internacionalne tako i domaće scene, dobili nova sredstva izražavanja i istraživanja. U ovom eseju pokušala sam da napravim osvrt na fotografiju u “društvu mreže” fokusirajući se na razmatranja Valtera Benjamina. Kada je u pitanju internacionalna umetnička scena, za primer sam uzela, između ostalih, radove Džefa Vola i Nensi Berson. Kao primer za situaciju u Srbiji poslužilo mi je nekoliko događaja pre i posle 2000. godine ( pokretanje prvih “web sajtova” i otvaranje galerija “Artget” i “Remont”).