Публикације

УВОД У ИНТЕРПРЕТАЦИЈУ ХРИШЋАНСКЕ СЕМАНТИКЕ КЊИЖЕВНОГ ТЕКСТА

ПОЈМОВИ СЕКУЛАРИЗМА И ЛАИЦИЗМА: ОДГОВОР ДАРКУ ТАНАСКОВИЋУ

Предложио сам недавно разграничење између израза ,,секуларизам’’ и ,,лаицизам’’, тако да се могу употребљавати за различите појмове. По овом предлогу, израз секуларизам би се и даље користио да означава индиферентност или опозицију према присутности религије у јавном домену, док би се лаицизам употребљавао да означи наглашавање улоге лаика у еклезијастичким пословима. Док је Радован Биговић показао отвореност према овом предлогу, Дарко Танасковић је изразио извесну резерву. У овом тексту комeнтаришем Танасковићеве разлоге за резервисаност. 

РЕЛИГИОЗНОСТ КОНСТАНТИНА ВЕЛИКОГ

Сматран најзаслужнијом личности за доктринарно и идеолошко утемељење хришћанства, Константин Велики је као раван апостолу и проглашен за светитеља. Пресудним за његово хришћанско опредељење сматра се објава Христовог монограма у сну и визији непосредно пред одлучујућу битку код Милвијског моста. Божја наклоност је изражена поруком да ће победити уколико прихвати хришћански знак и њиме обележи штитове својих војника. Доминантни пагански симболи на његовом славолуку, подигнутом у Риму у знак победе, указују, међутим, на Константиново тада другачије религијско опредељење. Уколико је у њему тада преовладавала паганска вера, онда се у потоњем периоду може уочити његово поступно прихватање хришћанства. Налазећи у новој вери потребно упориште својој власти, Константин је био прагматичан и рационалан верник који је на крају свог живота обредом крштења постао хришћанин.

СЛИКА И СТРАСТ: ИСПИТИВАЊЕ ФИЛМА

Однос слике и страсти представља привилеговану тему хришћанске аскетске литературе и византијске филозофије. У раду се истражују консеквенце овако схваћеног односа слике и страсти на питања филма и филмске слике, и то из перспективе теорије филма, филозофије и хришћанске теологије, а са нагласком на појмовима личности и комуникације.

КРИЗА ХРИШЋАНСКОГ ИДЕНТИТЕТА И КРИЗА КУЛТУРЕ

Култура извире из култа, али се на њега не може свести. Културу у сваком времену граде људи са јасним и одређеним идентитетом. Она није продукт стихије светских збивања, нити је независна од морала, с тим да човеков идентитет одређује његов морал, а тек последично етос утиче на његов идентитет. Хришћанство је направило прекретницу у историји, разделивши време на оно пре и после Христовог рођења, превасходно зато што је носило у себи снагу кадру да обухвати и преобрази човекова битијна и културна стремљења, дајући им нове сасуде и смисао. Стварајући цивилизацију и културу доминантну скоро два миленијума, хришћанство је већ крајем првог хиљадугодишта запало у стање које је породило унутарње расколе, на чијим раселинама су настали ратови и револуције који су обележили крај другог миленијума. И Запад и Исток Европе данас пролазе кроз кризу која није „увезена”, пошто је продукт духовне дезорјентације и немоћи становника старог континента да препознају своје хришћанске корене, да на њима изграде хришћански идентитет, а онда и културу која би била огледало тог идентитета. Није просто реч о потреби избављења са маргина друштва, нити о носталгичном „жалу за Константинопољем”, него о потрази за смислом и жеђи за есхатоном. И криза може бити подстицајна за нова прегнућа и стваралаштво, јер она нема само негативно значење прекида и губљења континуитета. Сам грчки појам κρίσις значи и суд и преиспитивање, доношење нових одлука и постављање нових почетака, који ће бити у стању да човечанство ослободе од наметнутих глобалистичких, али и подкултурних и некултурних образаца понашања.

ТЕОЛОШКО-ФИЛОЗОФСКО САГЛЕДАВАЊЕ КЉУЧНИХ ДЕЛОВА ФИЛМА ПЕРВЕРЗЊАКОВ ВОДИЧ КРОЗ ИДЕОЛОГИЈУ

У овом раду се кроз теолошку призму сагледавају кључни делови филма Перверзњаков водич кроз идеологију. У првом делу обрађујемо Жижеково сагледавање Јововог и Христовог страдања као и фаворизовање постметафизичке религије – хришћанства, што упоређујемо са третирањем теодикеје од стране Лешека Колаковског. Жижеков исказ о религијском фанатизму као религијскoј суспензији етичког упоређујемо са гледиштем Роуена Вилијамса да без Бога врло лако може доћи до изопачене слободе, која представља суштину дијаболичног. Напослетку бива обрађена Жижекова критика модерног конзумеризма који фаворизује уживање као облик својеврсне изопачене дужности. Грејем Ворд се усредсређује на глобални град који форсира материјални конзумеристички рај, док је духовност нешто споредно.

АРХЕТИП МАСКЕ

Маскирање није само антрополошки феномен јер идентичне мимикричне појаве у природи упућују на универзални животни принцип који се само на посебан начин потврдио и у човековој социјалној, културној и духовној реалности. Добијајући не само свој значај, већ и одговарајуће значење у тој реалности, маска је архетипски израз људске тежње ка остварењу већег степена извесности у познатом свету и померања његових постојећих граница. Маскирање је постало начин преиспитивања могућности да се буде други и другачији у процесу идентитетског самопотврђивања у којем је човек испољавао и своју сенку. Реалност виртуелног света доказује да скривање иза броја или лозинке пружа потребну сигурност од агресије али и oмогућује тако маскираном нападачу да испољи своју тамну природу и другима наноси штету и чини зло.

ПОРЕЂЕЊЕ БУДИСТИЧКОГ ПОИМАЊА НЕСТАЛНОСТИ СВЕТА У ЈАПАНСКОМ ДЕЛУ ХОЂОКИ И СХВАТАЊА ПРОЛАЗНОСТИ У СТАРОЈ СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Проблем пролазности, или несталности, тематско-мотивски веома је заступљен како у средњовековној јапанској, тако и у старој српској књижевности приближно истог раздобља. Иако се оне готово по свему разликују, обема књижевностима заједничке су метафизичка брига за човеково биће у свету и склоност ка успостављању присног односа према трансценденталноме. Овом својом онтолошком радозналошћу, а мање формалним сличностима, „квалификују” се ове две традиције за упоредно проучавање. Из истог разлога сматрамо да су једна другој међусобно ближе него што су то данашњој књижевности матичних земаља, те да довођењем у заједничку дијалошку раван стичемо јаснију слику о њиховој вредности, за себе и у односу на наше време. Пролазност у њима не јавља се тек као жал за животом, већ се људска коначност беспоштедно разоткрива и увек изнова наглашава. Референтна тачка тумачења те коначности у оба случаја налази се ван конвенционалног и антропоцентричног система вредности. Одсуство такве упоришне тачке човека модерног доба довело је до избегавања непосредног суочавања с питањем могућности утемељења егзистенције у временском току. У овом раду показаћемо, полазећи од универзалности ове теме, како су различите метафизичке перспективе јапанске религије, поглавито будизма, и, с друге стране, исихастичке праксе православне цркве, условиле различито, а опет узајамно упоредиво и сродно, искуство несталности људског бивствовања у свету.

АНТИСЕМИТСКИ ДИСКУРС КАО ЈЕЗИЧКО-ЕКСПРЕСИВНИ ПАТЕРНАЛИЗАМ

У овом раду износим неколико напомена о једном примеру хришћанског антисемитизма. Реч је о добро познатим антисемитским ставовима, а ја их разматрам на примеру који заступа Зоран Кинђић, у раду с академским претензијама. Ја тај пример користим као илустрацију за неприхватљивост једног облика дискурзивног патернализма. Наиме, указујем да, када су у питању темељна есхатолошка учења аврамовских религија, ни најблажи облик оног што сам раније одредио као језичко-експресивни патернализам – а што би се такође могло назвати конверзационим патернализмом – не може бити разложно оправдан.